Писмо васпитачици из вртића

Драга моја васпитачице,

Сваког дана, све више, око мене је присутна прича о мом скором поласку у школу. То ме јако радује, али је почело, по мало, и да ме плаши.

Ишао сам код лекара на неки необичан преглед који називају систематским. Ти знаш колико се плашим одласка код лекара и зубара. Причао сам ти сваки пут о томе. Имала си веома детаљан извјештај шта су ми радили, да ли сам плакао и колико, каквог је укуса сируп који сам пио, на које начине су мама и тата покушавали да ми скрену пажњу када је требало да примим ињекцију, знаш чак и за мог ‘пингвина’ који испушта лек када кашљем, а којег ви одрасли називате инхалатор. Е, овај преглед је био мало другачији, кажу да на њега иду деца која треба да се упишу у школу, дакле, само ми који смо сада ‘велики’. Проверавали су моју висину и тежину и рекли да сам прави момак. Рецитовао сам, цртао, бројао, певао песмицу на енглеском, али ни овог пута несам избегао болну страну прегледа, тј.вакцину. Сетио сам се како ми увек говориш да сам храбар, па нисам плакао.

Сећаш ли се оног радног стола о којем сам ти причао?! Ускоро ћу га добити. Смислио сам већ где ће ми стајати књиге, где торба, а на који дио ћу поставити мог Кунг фу панду.

Ускоро ћемо имати плесни наступ. Радујем се томе. Сећам се како су се претходне године другари из старије групе припремали. Остало ми је у сећању као нешто веома важно. Тај плес значи да нисмо више деца, одлазимо из вртића и крећемо у школу.

Ишао сам да видим како изгледа школа. Допада ми се, много. Велика је, са пуно учионица. Делује ми веома озбиљно.

Али… Морам нешто да ти признам. Мало сам и збуњен, а и тужан. Иако ме радује то што ћу од септембра да будем ђак, није ми јасно зашто морам престати да долазим у вртић. Ја волим да будем ту. Волим тебе, драга моја учитељице. Ти знаш све моје тајне. Некада сам нешто прећутао мами и тати, али теби сам рекао. Увек си ме хвалила када урадим нешто лепо, опомињала када видиш да радим нешто што не приличи лепо васпитаном детету.

Заволио сам вртић захваљујући теби. Ти си ме успављивала, хранила, играла се са мном док су мама и тата на послу. Ти си ме научила колико је другарство важно. Ти си ми читала приче и песмице, које сам са поносом препричавао и рецитовао пред родитељима. Ти си ме спремала за приредбе у којима сам глумио и добио аплаузе. Ти си умела да препознаш када сам тужан, срећан, љут, када ми је потребан загрљај,… Ти си та која ми недостаје када се не видимо дуже време и којој срећан трчим у загрљај.

Драга моја васпитачице,

није јасно како је могуће да се ближи растанак. Родитељи ми дају објашњења, али ја и даље не схватам зашто и ти не можеш са мном у школу. Видио сам ту лепу зграду, срећан сам што ћу од септембра и ја бити велики, носити торбу са књигама на леђима, долазити кући са обавезом да радим домаћи, али зашто без тебе?

Мама и тата обећавају да ћу моћи да свратим да те видим кад год зажелим. Мало ми је лакше због тога, јер не желим да мој одлазак у школу представља наш растанак. Родитељи кажу да нема растанка све док мислимо једни на друге, и ја им верујем.

Драга моја васпитачице,

Хвала ти на свему. Од првог сусрета, осмеха до данас. Хвала ти на љубави, пажњи и стрпљену. Хвала ти на посвећености. Хвала ти што верујеш у мене и то показујеш.

Ти ниси једна особа, већ више предивних и драгих особа, али љубав је једна и јака, зато ти се обраћам у једнини.

Не схватам још увек шта значи када родитељи кажу да си заједно са њима поставила темељ даљег развоја моје личности, али звучи као нешто изузетно важно и велико.

Хвала ти у моје и у име мојих родитеља. Чуваћу те и носити у свом срцу, сећаћу се заједничких тренутака проведених у вртићу кроз наше фотографије и заједнича уметничка дела, која мама брижљиво чува од првог дана, и трудићу се да што чешће свратим само да те загрлим и пољубим.

Драга моја васпитачице,

Велико је задовољство имати тебе на путу одрастања.

Твој В.

Мама Марија