Аутор „Креативне математике“ Момчило Степановић је објавио текст који вреди прочитати. Текст преносимо у целости:
Драге колегинице и колеге,
Видим да свако тера по свом и да је Интернет настава, у условима опште опасности, схваћена на много начина. Оно што ме брине је утисак да нисмо у потпуности разумели суштину ситуације.
Расправљамо о томе коју платформу користити, да ли деца имају превише или премало задатака, о томе како да их оценимо, а да нас не преваре и слично, а то су, по мени периферна питања.
Прво, ако смемо да будемо искрени, ми више нисмо учитељи и наставници, него модератори, чији је задатак да моделују наставу примерену условима. Најважнија ствар коју треба да имамо у виду су реалне потребе деце. У сваком одељењу имамо децу која имају на располагању сву могућу техничку опрему, и ону која немају ништа, или у бољем случају „паметни“ телефон. Међутим, није ту суштина.
Суштина је да у породицама наших ученика има оних који су у изолацији, или самоизолацији – оних који бију битке за живот. Заправо, сви пре свега водимо ту битку, а тек иза тога долази све остало. Наша подршка, разумевање и лепа и паметна реч потребнији су сада од градива.
У условима садашњим настава треба да буде у функцији превазилажења опасности, а ми, вођени својим навикама, најмање причамо о томе. Шта више, видим многе који се понашају као да се ништа не дешава, па чак и да саветују децу на ризичне кораке.
Питање количине градива и ангажовања детета на плану учења је сада у рукама родитеља. Има оних који очекују и желе да дајемо што више како би деци прекратили време и помогли да изађу на крај са устаљеним навикама које више није могуће задовољити. Има оних родитеља којима су школске обавезе деце само још једна мука. Наше је да помиримо те две крајности – да понудимо колико знамо, умемо и можемо, а њихово је да узму колико сматрају за сходно и колико услови дозвољавају.
Зар не видимо цену и последице презаштићености. И сада бринемо да ли су деца преоптерећена! У данашњим условима тешко да се дете може преоптеретити учењем. Шта би паметније и примереније могла да раде. Мало ли им је игре и забаве, телефона и рачунара.
Они који могу да буду преоптерећени су родитељи, посебно у породицама које годинама живе од данас до сутра. Њима смо најпотребнији.
Зар је проблем да кажемо да је сада најважније опстати, сачувати физичко и ментално здравље, и да је дошао тренутак када је реалан живот, много бољи учитељ од било кога од нас. Да нам је неко пре само 10-15 дана рекао шта ће нас снаћи, вероватно би нам било смешно јер у границама нашег ума такав сценарио није постојао.
Будимо искрени, за наше ученике, а и за већину нас, ово што се сада дешава је најважнија животна лекција. Ту треба да добијемо прелазну оцену, и све што се дешава на плану нашег ангажовања треба да буде усмерено у том правцу. Наравно, не треба на децу товарити терет који данас носе одрасли, али их не треба ни штедети превише и понашати се као да се ништа не дешава.
Живот покушава нешто да нам објасни. Да смо били на исправном путу, у овакву ситуацију вероватно не бисмо ни доспели. У крв нам је ушло да данас будемо на једном крају света, сутра на другом, да природу потчинимо својим хировима, да више ценимо периферна, забавна и спортска занимања, него она од којих се живи. Уништили смо систем втедности; Зато нам се ово догађа. Више нису у центру пажње они који су хранили наша осећања, долази ред на оне који умеју да произведу храну и да лече.
Сви су изгледи да свет после овога неће бити исти, а надам се ни људи.
Када ово прође, надам се да ни школа неће остати иста. Припрема за реалан животи формирање доброг система животних вредности је оно што ће се од ње очекивати.. Школа у којој је, не само толерисано, већ и стимулисано, варање је довела до овога што сада имамо, али нека тога за неку другу прилику и друго време.
Вратимо се општој презасштићености деце, и нашој навици да на све гледамо осећањима. Ако нисмо способни да децу научимо ћасти, поштењу, сарадњи, добронамерности, разумевању за друге, чему их онда учимо. То су вредности које се мало када могу повезати са личним осећајем задовољства Пошто смо на том плану сасвим подбацили, живот се побринуо на нас продрма.
Ако смо заиста добронамерни, у данашњој ситуацији, наше је да деци нудимо садржаје, али и да кажемо да живот увек има предност, и да од понуђеног треба да узму колико могу. Ако раде, раде за себе, ако варају, варају себе. Наше је да им то кажемо, и не само деци, већ и родитељима који школска постигнућа вреднују према оценама. Сада је тренутак да им објаснимо да оцена није циљ и сврха учења, али и да схватимо да су животне лекције много важније од академских.
Време је да децу учимо да више поштују живот и природу, да мисле разумом, а не осећањима, да схвате ону народну да су човеков највећи непријатељ његове „гладне очи“ и потреба да присваја оно што не заслужује .
Све недаће овога света имају корен су у осећањима похлепних – оних који не успевају да нахране своја осећања. Ми још нисмо добацили ни до разумевања да је једно мислити разумом, а друго осећањима. Зато не разумемо ни да се већина људи руководи оним што је лепо, а не оним што је добро.
Ето зашто прича о оптерећености ученика, нема баш много смисла. Ако смо их затрпали обавезама, а нисмо те обавезе учинили смисленим, горе је него да ништа нисмо понудили. Ако смо понудили мало, али успели да их подстакнемо да размишљају на начин који до сада нису користила, учинили смо пуно. Не дозволимо да из овог искуства деца изађу, а да не науче шта је живот.
Не дозволимо да инсистирање на томе да се деца добро осећају и прикривање ситуације буде разлог да пропусте да науче оно што ће их водити целога живота – да науче да поштују друге – да на добар начин разумеју социјалност.
Сада је тренутак да сви научимо да више поштујемо живот и друге људе, да схватимо шта је у нашим животима било погрешно, па нам се ово десило.
Аутор „Креативне математике“ Момчило Степановић