Jedan dečak juče nije bio u parkiću. Nije ni prethodnih dana. Nikada više neće doći. Ostao je prazan drveni konjić, jedno prazno mesto među vrtićkim drugarima, razbacane igračke koje nikome nisu potrebne. Ostale su i godine do kojih nikada neće stići, snovi koje neće dosanjati, knjige koje neće listati, lopte koje neće šutirati, nestašluci koje neće praviti, ljubavi koje ga neće dočekati. Ostao je i krik njegovih najbližih, a svima nama koji smo ga tek sada upoznali, grči se želudac, srce, celo telo, preplavljuje mučnina, bes, očaj, što smo deo sveta u kojem smo dozvolili da mu se ovo dogodi. Njemu i njegovoj mami.
Ipak, nekom drugom dečaku, devojčici, njihovoj mami, neće pomoći što smo sve to osećali, jer rešenje je u jednom dugačkom i zapetljanom lancu najbližeg okruženja, psihijatara, socijalnih ustanova, policije, sudstva, i to tako da je svaka karika jednako jaka i podržava prethodnu i narednu. Ali, kako sve to što smo mi osetili može imati neku svrhu? Može. Tako što se svi koji smo roditelji moramo obavezati da ćemo preduzeti neke korake u vaspitavanju svoje dece, obavezati se istom onom snagom kojom smo osećali grč, mučninu, bes i očaj. Roditeljska moć je beskonačna i sve, doslovno sve što radimo kao roditelji, imaće posledice u nekim godinama koje dolaze, kroz to kakva su nam deca i kakve izbore prave. Šta je to što možemo učiniti?
Roditelji dečaka… učite ih od malih nogu da budu pristojni, da budu fer, i da ne narušavaju pravo drugih na mišljenje, izbor ponašanje. Učite ih da nikada ne ulaze u fizički obračun sa devojčicama, mlađom decom, svima koji su slabiji i nezastićeni. Učite ih da su devojčice samo fizički nemoćnije a jednako vredne i da se tako prema njima moraju odnositi. Da se svaki konflikt sa devojčicama mora zadržati na nefizičkom. Kako budu odrastali u mladiće, pobrinite se da razumeju da ne postoji tako nešto kao što je “ona me je izazvala”, “ona me je navela da to uradim”, “ona me je izbacila iz takta”. Pobrinite se da razumeju da ono čega svakoga dana ima u obilju jesu izbori, da su za njih isključivo sami odgovorni i da ih niko i ničim ne može navesti na nasilje, ukoliko ga u sebi nemaju. Učite ih i da, ukoliko im neko nije po meri, imaju svu slobodu da promene svoje okruženje – prekid prijateljstva, raskid sa devojkom, razvod od supruge (ali NIKAD od dece).
Takođe, roditelji dečaka, gruvajte samopouzdanje svojoj deci. Ono zdravo, istinsko samopouzdanje, saznanje da vrede, težnju da uče, rade i takmiče se svojim kvalitetima, svest da uvek mogu naci rešenje i da za to jesu sposobni. Samopouzdanje, jer, suprotno površnom zaključku koji bi se mogao izvesti, nasilje ne sprovode oni koji su sigurni u sebe i svoje sposobnosti. Kreirajte tom dečaku porodične uloge u kojima je koristan, uspešan i uvažavan. Ne smejte se seksističkim šalama i uvredljivim komentarima, i to će postati neprihvatljivo i vašem detetu.
Roditelji devojčica… učite ih da imaju nultu toleranciju na nasilje, da glasno govore kada im je nečije ponašanje neprihvatljivo, i ohrabrujte ih da promene takvo društvo i biraju ono u kojem se osećaju dobro i bezbedno, od vrtića pa nadalje (jer i tu ima nagoveštaja budućih potencijalnih grubijana). Zatim, pobrinite se da razume i zahteva jednako uvažavanje devojčica i dečaka, popalite crvene lampice i na najmanju naznaku da će je neko ubediti u suprotno, ako treba eliminišite iz njenog okruženja one koji joj sugerišu da je dobro da zaćuti kad treba, povuče se na vreme, strpi se dok prođe, izdrži zarad neke druge dobiti. Učite ih da ne moraju zasluživati i dokazivati svoju vrednost. Pobrinite se da uče, razvijaju svoje sposobnosti, čitaju, putuju, i obrazuju se, kako bi jednog dane svoje izbore pravile isključivo na bazi svoje volje a ne nemoći pred uslovljavanjem egzistencijom. A kako budu rasle, učite ih da zaštita od nasilja počinje mnogo pre nego sto uđu sa nekim u odnos, učite ih kako da procenjuju buduće partnere, da obrate pažnju imaju li prijatelje, kako se ponašaju prema jačima, slabijima, najbližima… Naučite ih da moraju da se interesuju čime se bave njima bliski ljudi, odakle im sav taj novac, odakle im uticaj. Pomozite ih da razumeju da sav taj oblak magije nepoznatog može upravo postati izvor problema za nju samu. Naučite ih da se nasilje ne deli na ono kad je malo i puno nasilan, već da ga prepozna u sitnim naznakama, poput vređanja, omalovažavanja, vikanja, uslovljavanja, grubo povučene ruke. Učite ih da razlikuju ljubav i podršku od kontrolisanja i manipulisanja. Učite ih i da ljubomora nije dokaz ljubavi.
I na kraju i početku, svim roditeljima… Sagradite svojoj deci temelje od ljubavi, pokažite svojim primerom kako se ta ljubav pokazuje i koliko se u nju ulaže. Naučite ih da je beskonačna vrednost i njihovih i tuđih života. Ne tucite svoju decu kada vam se njihovo ponašanje ne dopada. Umesto toga, uskratite im pažnju, i upravo to treba da bude model koji će preneti na druge odnose. Pokažite im, kroz svoje reakcije, da ih povremeni “neuspesi” ne određuju kao osobu, imajte razumevanja za lošu ocenu, kritične periode u odrastanju, pogrešan potez. Govorite im da treba da potraže pomoć kada dođe izazov koji im se čini većim od njih samih i u trenutku osete da neće moći da ga savladaju. Učite ih emocionalnoj inteligenciji – da prepoznaju svoje emocije, znaju čemu služe i kako sa njima da izađu na kraj. Neka znaju da uvek postoji drugo rešenje, drugi put, druga prilika. I da je važno da na tom putu ne povrede sebe ni ljude oko sebe.
Piše: Helena K.