Osmi mart je. Ali nije više isti. Ima stvari koje smo pokvarili, a koje silno želim da mi se vrate.
Želim da mi neko vrati mogućnost da sama biram poklon za učiteljice i nastavnice. Ja to svojim sinovima neću oduzeti. Još se sećam kako sam drhteći čekala red da svojoj učiteljici dam dar. Odmah je stavila na sebe i zaplesala. Ljubila mene i svako dete! Svako je nešto doneo! Želim da mi to vratite. To je toliko bilo divno!
Želim da ukinem kolektivno skupljanje novca na poslu. Ja živim za dan kad će mi neki kolega dati poklon od srca i izdvojiti me. Ja sam ove godine izdvojila jednu koleginicu i već odaslala poklon ka njoj. Želim da ljudi budu iskreni i pokazuju svoja osećanja odabranima. Jedan moj kolega sve do penzije je kupovao samo jednoj koleginici poklon i to je meni bilo predivno. Ona je njemu bila posebna!
Želim da ljudi poštuju kad to neko ne slavi.
Vratite mi mogućnost da taj dan patim. Mnoge žene taj dan dočekuju sa ogromnim bolom.
Vratite mi uspomene i ne uvlačite me u svoju praktičnost i pragmatičnost. Ako nisam deo grupa, ne mislite da sam čudna! Uvek jesam, ali nerado! Ja svog sina vodim za ruku i tražim da mi priča o nastavnicama. Želim da znam zašto voli baš nju. On se stidi jer kaže da to niko ne radi i da ona ima svoj razred.
– Sine, pokaži joj da je ceniš! Pokaži ti i tvojoj razrednoj, ali sigurno ima još neka koja zaslužuje to od srca.
Ja to negujem.
Vratite me u vreme kada smo imali vremena jer nije bilo vremena koje smo provodili na internetu. Dar nije samo dar! To ste vi! Ono što dajete i kako dajete govori o vama. Ako je neka majka kupila poseban poklon nastavnici ili već kome to ne znači da joj laska! To znači da je učinila pravu stvar za razliku od vas! Izvinite.
Vratite mi pravo na slobodu. Želim da taj dan nagradim sebe jer sam velika i dobra žena. Kupiću sebi ljiljane i parfem.
Sve sebi dugujem. Vratite mi pravo da odbijem poklon “moranja”.
Izađite iz tih viber grupa i dajte svom detetu priliku da sam izrazi osećanja.
Bože!
1991. je. Ja u ruci držim kutiju sa ljubičastom maramom. Gledam okolo šta su drugi doneli. Brinem se da li će joj se dopasti! Ona ulazi! Mi sakrijemo poklone ispod klupe. I onda neko prvi ustane! I ti čekaš svoj red! Svojih pet minuta!
To je bilo u trećem razredu, ali ja se sećam svega. Ljudi sve zaborave, ali nikad osećanje koje je neko proizveo u njima. Ona kad je izvukla moju maramu i stavila oko vrata, mislila sam da ću pasti od sreće i uzbuđenja.
Danas je sve manje osećanja i uzbuđenja.
Sve je postalo kliše. Poklon vaučer nikad neće biti poklon u mom svetu poimanja života.
Autor: Edina Heldić