Svi mi volimo sitnice koje nam poprave dan. Osmeh deteta u prolazu, kad nam stranac pridrži vrata ili nam doda kesu za voće u marketu, jer je primetio da čekamo da on uzme svoju.
Sve su to gestovi ljubaznosti. Pokazatelji lepog vaspitanja. Ali ima nešto što nam još više može popraviti dan. To su gestovi LJUBAVI. Oni koji dolaze od ljudi u našim životima koji su nam najvažniji. Ono kada vas muž pokrije jer ste zadremali na kauču, iako ste se samo sat vremena pre toga posvađali oko neke gluposti. Ili kada vam dvogodišnjak nacrta srce na ruci, prvi put.
Deca nežnost dele češće i lakše od odraslih. Osmeh, zagrljaj, crtež. Za njih je davanje ljubavi od životne važnosti. Baš kao i primanje. Kako rastu, uklapaju se u naš svet. Svet u kom su obaveze, računi, večere, domaći zadaci, organizacija života uopšte – na lestvici prioriteta ispred gestova nežnosti.
Zato je dobro, makar s vremena na vreme, uraditi nešto da osete koliko je vaša ljubav prema njima snažna. A trenuci kad im je to možda najpotrebnije su oni kad nisu s vama.
Pre dve godine, razmišljala sam o tome kako bih svojoj devojčici koja kreće u prvi razred mogla da pošaljem poruku da sam uz nju, da verujem u nju i da, čak i u trenucima kad se oseća usamljeno, ima nekog ko na nju misli.
Tako sam počela da joj ubacujem porukice u kutiju za užinu. Bio je to naš mali ritual. Ali, da ne bi postalo dosadno i skoro beznačajno, nisam to radila suviše često. S vremena na vreme, kad spakujem užinu, preko stavim papirić na kom piše „Nedostaješ mi!“ ili „Mislim na tebe!“ ili „Ti si moja ljubav!“.
I tih dana kad bi dobila porukicu, kući je dolazila nekako drugačija. Nasmejana, samouverena, srećna. A poruke u kutiji za užinu postale su naš mali ritual koji je mnogo pomagao da ostanemo povezane, da i konflikte koji su neizbežni prevaziđemo lakše. One su za nju dokaz da mama misli na nju u svakom momentu i da, čak i kad vikne, mama je i dalje voli.
Ove godine, ona je treći razred, a mi imamo prvaka. Neki će reći mamin sin. Dečak kom nikad nije dosta nežnosti, a istovremeno 95% svog budnog vremena razmišlja o fudbalu. Neobična kombinacija.
Baš kao što je neobičan bio njegov odgovor kada sam pokušala da isti ritual sa ceduljicama ponovim i sa njim.
Spakovala sam užinu u tri pregrade u kutiji. U jednoj pregradi je bilo grožđe, u drugoj pita od bundeve, a u trećoj leblebija. Preko leblebije sam stavila ceduljicu na kojoj je pisalo Mamino i ispod crtež sunca. Da li je do mojih umetničkih sposobnosti koje svakako jesu upitne ili do njegovog drugačijeg pogleda na svet, tek on je pojeo sve. Osim leblebija.
Pa zašto, Ogi, nisi pojeo leblebije?!
Pa, kako da pojedem? Piše „mamino“!
I tako, sve što bih vam mogla reći je – uspostavljajte rituale. Male, ali značajne. Pamtićete ih vi, a svakako će ih pamtiti deca kad odrastu. A ako slučajno imate nekog Ogija, nikad ne znate šta taj novi ritual o njemu može da vam otkrije…
Da, mnogo je lakše ubaciti 200 dinara u ranac, pa će dete već kupiti sebi nešto u pekari. Ili spakovati kutiju keksa ili kroasan. Ali to nije samo lošije za zdravlje vašeg deteta. To će vas uskratiti i za jedan čitav spektar emocija. Jer užina je ljubav. Užina je znak da neko na vas misli. Užina je da nije teško ustati pet minuta ranije da biste s ljubavlju nešto spremili za nekog ko vam je najvažniji na svetu.
Jedno je sigurno, nije dovoljno da volite svoju decu i mislite da oni to sigurno znaju. Pokažite im. To im treba isto koliko i ta hrana, krov nad glavom i te patike za koje naporno radite. Ma, mnogo više od patika.
A. C.