Ako ste nekad makar prelistali knjigu dramskog pisca Dušana Kovačevića koja nosi naziv „Dvadeset srpskih podela“, onda ste sigurno razumeli da su podele u našem društvu postojale oduvek.
Na četnike i partizane. Na proistočne i prozapadne. Na građane i seljake. Na gazde i raju.
S podelama živimo vekovima i kao da nam neka nevidljiva sila ne dozvoljava da ih prevaziđemo i srušimo taj zid nepoverenja, zavisti, ponekad čak i mržnje koji nas deli.
Jedni s jedne, drugi s druge strane tarabe, večito posvađani, optužujemo jedni druge da su baš oni, ti s druge strane, krivi za sve loše što nam se događa. A pravednih i pogrešnih ima s obe strane. Tako je oduvek bilo. Neko u borbu ide čista srca, neko sve vreme računajući šta će mu ta borba doneti i koja strana ima veće šanse za „pobedu“, da se njoj prikloni.
Pričala sam s prijateljicom pre nekoliko dana o svemu ovome što se oko nas dešava. Bez obzira na politiku i to ko nas vodi, obe smo svim srcem za pravdu. Jer da bi postojala vladavina prava kojoj svaki sistem mora da teži, mora biti zadovoljena pravda. Kad se osvrnete oko sebe, da li vam se čini da ona postoji? To je prvo pitanje koje sebi moramo da postavimo. A onda, ako ustanovimo da pravde nema, da se za nju borimo. Ne da tražimo izgovore u tome da smo, boreći se za pravdu pre mnogo godina, izgubili poverenje da se ona može dostići. Bez predrasuda i prizivanja nekih iskustava koja su nam, možda, pokazala da je borba bila uzaludna. Nekad je možda i bila, ali to nikako ne znači da će biti i danas. Ako ste jednom seli na bicikl, probali da vozite i pali, pa onda još jednom, da li to znači da treba da odustanete od toga da naučite? Ne, sigurno da ne. Tako je i sa borbom za pravednije društvo. Ona traži da iz grešaka učimo i probamo uvek ponovo.
Sada dolazimo do pitanja: U ovoj podeli kojoj svedočimo danas, gde je zapravo pravda i ko se za nju bori? Oni koji su stali uz studente, nesumnjivo veruju da su oni svetla tačka koja nas vodi. Oni drugi, koji u njima vide izmanipulisanu ili čak potkupljenu masu, veruju u neku drugačiju pravdu.
Ali postoji jedan, sasvim jednostavan način da proverite da li ste na pravom putu. Samo treba da pogledate oko sebe i da zavirite u sebe.
Da li se dobro osećate?
Da li su ljudi oko vas nasmejani? Spremni da vam pomognu?
Da li se, ovih dana, hranite ljubavlju ili nečim drugim?
Da li su oni koji su sa iste strane kao i vi, zapravo ljudi s kojima delite energiju, sreću, podršku? Poželite li, iz čista mira, samo da ih zagrlite?
Da li se, kad vam se pogledi sretnu, nasmejete?
Jesu li vedri, duhoviti, poletni, solidarni? Ili su pak podozrivi, nepoverljivi, ljuti, uplašeni?
Šalju li poruke optimizma, ljubavi, solidarnosti? Ili im svaki znak te iste solidarnosti deluje kao izdaja i pokušaj prevare?
Veruju li, ti ljudi oko vas, da je danas moguće činiti dobre stvari iz ljubavi i empatije ili je uvek iza svega neka lična korist?
Pozivaju li na toleranciju i razumevanje ili na linč i nasilje?
Veruju li u dobre namere drugih ljudi? Verujete li vi?
Jesu li jedni drugima podrška ili pretnja?
Smeju li da misle šta žele i da to glasno kažu, a da ih zbog toga niko ne kažnjava?
Čini li vas vreme provedeno s tim ljudima oko vas boljim, srećnijim, pametnijim?
Čine li, ti ljudi koji su s vaše strane tarabe, svoje okruženje boljim, čistijim, lepšim? Čiste li iza sebe smeće, figurativno i bukvalno?
Probajte da, bez sujete i gonjeni potrebom da baš vi budete u pravu, odgovorite na ova pitanja. Ti odgovori pokazaće vam jasno da li ste na onoj strani na kojoj treba da budete.
Na kraju, dok tarabu ne srušimo, dok jedni drugima ne oprostimo, dok ne pokušamo da pružimo ruku, podele će nam se uvek, kao bumerang vraćati. I rušiti sve što izgradimo.
Fotografija: Jelena Daily