Postoji jedna hilandarska priča o muvi i pčeli. Kad god razmišljam o životu setim se te priče. Monasi kažu ”budi kao pčela”. Zašto kao pčela?
Pčela je vrlo pametna. Jedan monah posmatrao je pčelu u svojoj isposničkoj ćeliji. U skoro potpuno mračnoj prostoriji sa zemljanim podom pčela leti i nepogrešivo nađe kapljicu meda i sedne na nju. Iako je zatvorena, iako nema svetlosti i sve oko nje je prljavo, ona je našla svoju kapljicu meda i srećna je.
Pčela i muva se potpuno razlikuju. Muva pronađe nešto smrdljivo ili nešto što se raspada i pravo ide na to. Mislim da svi znamo na šta muva ide, dok pčela suprotno od muve traži cvet. Ona prevali kilometre da bi došla na livadu i na njoj samo primećuje cveće i ide sa cveta na cvet.
Tako je i sa ljudima. Neki su kao muve i primećuju samo ružno, prljavo, uništeno. Takvi obično dobro poznaju crnu hroniku, ističu kako se ne vredi truditi, kako treba otići, kako su svi lopovi i kako nema nade. Oni kada idu ulicom gledaju u rupe u asfaltu i broje izmet kučića…
A treba biti kao pčela jer život je jedan i kratak je da mračimo non-stop. Kao pčela sa cveta na cvet, tako i vi tražite svoje cvetove u životu. Birajte ljude sa kojima se družite, mesta na koja izlazite, priče koje slušate i misli koje mislite. I idite sa cveta na cvet.
I još jedna stvar, pčela nije sebična, za razliku od muve koja gleda kako u nešto smrdljivo da ukopa svoje larve, pčela kada vidi gde ima meda ona odlazi u košnicu i prenosi informaciju o toj livadi svima u košnici. Pčela radi za sebe ali pomaže i drugima. Mislim da je to lep model za život i da donosi dobru karmu.
Monasi su povezani sa pčelama, jer bez voska ne bi bilo sveća. Ipak, i mi obični ljudi smo jako povezani sa pčelama samo nismo toga svesni. Pčela je neverovatan organizam. Pčele oprašuju sve cvetove i bez njih ne bi bilo plodova voća, povrća i razmnožavanja mnogih drugih biljaka. Bez biljaka, životinje ne bi imale šta da pasu. A bez biljaka i životinja vrlo brzo ni nas ne bi bilo. Dakle, bez pčela ne bi bilo ni ljudi.
Kada meni bliski ljudi krenu da mrače i prebrojavaju rupe na asfaltu, ja im tiho kažem ”…budi pčela” i mi se potpuno razumemo.
Eto, idite kroz život i budite pčele…
Autor: Miloš Stanić