Др Моња Јовић је уредница у једној од најеминентнијих српских Издавачких кућа, познатој пре свега по креирању уџбеника за основне и средње школе, ИК ”Едука”. Моња је и мајка студенткиња и школараца, сценариста филмова Исцељење и Лазарев пут, доктор српског језика и књижевности.
Њена биографија је преопширна и богата да бисмо је овде образлагали, али њено познавање тржишта уџбеника је изузетно широко и дубоко. Целу проблематику која се тиче креирања уџбеника, од саме идеје до тренутка кад се он нађе на школској клупи, Моња Јовић познаје веома добро.
У својој недавној објави, управо је објаснила део те проблематике и то онај део који је јавности заправо непознат. А то је да у креирању уџбеника издавачи немају слободу, нити се могу сматрати одговорним за обим и структуру планова и програма који сваки уџбеник МОРА да испрати да би био одобрен.
”Примећујем да се у овом замешатељству изнова постранце помињу и уџбеници.
За оне којима још увек није јасно, изнећу овде по тачкама.
Сви уџбеници у Србији пишу се по званичним наставним плановима и програмима које је прописала држава и који су обавезујући документи за све који их пишу, заједно са свим осталим прописима и стандардима које је држава у тој области одредила.
Сви уџбеници у Србији пролазе процес одобравања који укључује преглед од стране комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања.
Комисије Завода воде рачуна о томе да сваки зарез у уџбенику буде усклађен са наведеним наставним планом и програмом и свим осталим прописаним стандардима и законским оквирима. Уколико се примети било какав, и најмањи излазак из тих оквира, па на пример, у другом разреду аутори уџбеника именују „придев” уместо да само напишу „речи које описују” – то се враћа ауторима и издавачу на дораду, јер се појам „придев” по плану и програму уводи тек од трећег разреда.
За ту дораду издавач има кратак законски рок, након чега уџбеник изнова шаље у ЗУОВ. Уколико издавач не послуша препоруке комисије ЗУОВ-а, његов уџбеник неће добити одобрење да се користи у настави. На пример, издавачу стигне шта тачно треба исправити у уџбенику историје за осми разред, све до у реченицу, на, на пример, дванаест густо куцаних страна. Ако то аутори не ураде – уџбеник није у школама и није у настави, могу само одустати од месеци рада и новца уложеног у стварање и обликовање те књиге.
Након тога уџбеник потврђују и одобравају више инстанце – Национални просветни савет и министар.
Где је ту простор за аутора и тим издавача уџбеника? Ево, објаснићу вам и то. Простор се своди на дидактичко и методичко знање и умење аутора и уредника, на њихову креативност и осетљивост за потребе детета, наставника и проблеме реалне учионице. Ти људи узму ту често сумњиву структуру наставног плана и програма, која је често пуна чудних дисконтинуитета, претрпана садржајем, или недовољно дефинисана у смислу начина спровођења – и онда обликују уџбеник који треба да амортизује те недостатке, уважи потребе што већег броја адресата, јер деца напредују различитим ритмом, и још да наставнику да идеје за неки креативнији приступ у учионици. Зато су уџбеници данас, колико год над тим лажно ламентирали углавном они који су лењи да о области ишта сазнају – бољи него у доба једног државног издавача. Просто – догодила се конкуренција, догодила се размена идеја – и људи из праксе, из стварне учионице – постали су писци уџбеника. И та промена парадигме била је добра.
У контексту уџбеника у Србији главни епитет који се у јавности пласира јесте епитет ”бесплатни”. Нико никада, ни из власти, ни из опозиције, а како ствари стоје ни из просветних кругова – не говори о уџбеницима у контексту квалитета.
Живимо у глобализованом друштву знања у ком је уџбеник стратешки ресурс чији квалитет мора имати велики утицај на наставу.
Да објаснимо и то.
Живимо у добу у ком деца врло брзо стекну лажни утисак да је знање од њих удаљено једним кликом – и стога прва ствар коју их морамо научити јесте критичко преиспитивање сваког извора информација. Дакле код детета од десет година већ мора постојати изграђена свест да све што прочита на интернету можда није истина, али да зато има уџбеник из природе и друштва, математике или српског језика, ликовне или музичке културе, у ком су представљене неке неупитне чињенице око којих постоји одређени научни и етички консензус. Зато је од кључне важности шта и како пише у наставним плановима и програмима сваког предмета и зато је од немерљивог значаја да сваки уџбеник буде квалитетно дидактички обликован да детету заиста помогне да се у тој материји снађе, и да – из угла онога што је научно засновани поглед на свет и што посредује неке универзалне хуманистичке вредности – критички прилази свим другим информацијама.
Та пажња са којом се обликују уџбеници у успешним земљама, у којима они служе томе да децу заправо науче како да доживотно уче, јер је то императив у образовању данашњих генерација које живе у овом технолошки револуционарном времену – та је пажња нама незамислива. Ја сам као уредник држала у рукама материјале за које сам била свесна да – да се сада скупимо сви ми који двадесет година израђујемо најбоље уџбенике у Србији и да дамо себи рок од пет година рада – не бисмо могли достићи тај квалитет. Такви су уџбеници господара света и оних који су у трци за господаре света. Коштају много, са разлогом. Не бисмо могли зато што је у питању поглед на свет, поглед који имају привилеговани, они којима главни епитет уз средство за учење није „бесплатни” већ најбољи, најефикаснији, најуспелији, најиновативнији, најкреативнији.
Све и једна примедба на уџбенике, дакле, има само једну адресу – та адреса је Министарство просвете и његових тела, која имају ПОТПУНУ КОНТРОЛУ НАД САДРЖАЈЕМ УЏБЕНИКА. Кад се питате зашто има или нема у неком разреду Десанке Максимовић, зашто је нека историјска чињеница интерпретирана тако како јесте, зашто род и пол, зашто ово или оно, сва та питања не постављате издавачима, него Министарству просвете, нарочито уколико сте новинар и ваш посао је да будете елементарно обавештени о томе како ствари функционишу. У овој земљи држава је обезбедила законску и сваку другу контролу какви материјали улазе у школе и шта се у тим материјалима посредује као порука. Нема ту страни издавач, Пера, Ђока и Васа, то је све у рукама државе. Ко на државу утиче да ради како ради – то је питање на које радозналији могу тражити одговор уколико их тема баш интересује, али да – све је то напослету у рукама државе, никога до државе. Зато кад представници државе изађу у јавност говорећи о уџбеницима као о нечему над чим немају контролу они просто говорећи – лажу и перу руке. Чим почну о уџбеницима знајте да лажу.
Дакле, не смемо губити из вида следеће: у Србији је држава и искључиво држава контролор свих процеса у читавом образовању. Чије агенде држава у овом глобалном контексту спроводи, спроводи ли ичије или је ово стање резултат вишедеценијског неговања некомпетенције међу доносиоцима одлука – нека остане предмет дебате и истраживања. Али резултат тог погрешног рада или простог нерада и нестручности видимо на улици, и видимо у томе што нам деца данас нису у школама. Учионица је изашла на улицу јер више не може да трпи толику количину притиска нестручних, неосетљивих или можда и малициозних доносиоца одлука у образовању.
Уџбеници су један делић тог проблема, а за сваки појединачни – адреса је иста:
НЕМАЊИНА 22-26.
Хвала, и други пут.
Аутор: Моња Јовић