Poslednje dve decenije, kao da smo svedoci početka kraja sveta, bar onog kojeg smo do 2000. godine poznavali. Da li je Majanski kalendar predvideo upravo propast duhovnosti čovečanstva, možda ćemo moći i sami da vidimo. To ostaje otvoreno pitanje, upravo iz razloga što nije na Čoveku da određuje ili prognozira Kraj.
Da ne bude toliko dramatična završnica, ljudi su sa ulica i iz prirode potpuno prešli u tržne centre i virtuelni svet. Kao neko prelazno rešenje do potpunog utrnuća svesti. Svest koja je utrnuta, ne buni se, prihvata i izvršava. Idealno za one koji su na vrhu piramide upravljanja svetom. Oni, bez smetnji mogu da sprovode svoju volju i planove.
Oberučke prihvaćen konzumerizam kojem je samo jedan od ciljeva potrošnja i hiperprodukcija dobara, donosi velike probleme. Čovek nezasit materijalnim potrebama, gubi sebe u moru praznih i nepotrebnih stvari. Što više kupuje i obskrbljuje se nepotrebnim , biva sporiji, prazniji, pasivniji i na kraju depresivniji. S toga je sistem, zapadnjačke potrošnje i kreditnih kartica, sjajan odnos depresije i antidepresiva. Depresija zbog nemanja životnog sadržaja goni ljude na potrošnju, a da bi utolili tu glad i nezadovoljstvo ljudi preko kreditnih kartica zapadaju u dugove. Besomučno konzumiraju i oni koji sebi mogu to da priušte, takođe ne nalazeći neko trajnije zadovoljstvo u svemu tome od količine vremena potrebnog da se nešto plati.
Danas, ta inertnost koja se širi poput epidemije, sprečava ljude da delaju u svrhu dobrih etičkih ideala i gestova humanosti. Sada je situacija, da ljudi prozivaju jedni druge za nepomičnost, na društvenim mrežama, a ni jedna strana ne preduzima ništa konkretno po pitanju rešavaja problema. I zaista je praktično gledano toliko lako kliktati po tastaturi i širiti informacije, pozivati na akciju, da bi na kraju tek nekolicina ljudi zaista nešto uradila izvan koordinatnog sistema ekrana u kome obitava.
Ljudi sebe oslobađaju društvene i građanske odgovornosti, stavljanjem “Like” ili “Share” na uznemirujuće događaje ili na razne građanske inicijative koje podrazumevaju fizičko prisustvo. Da bismo menjali stvari koje nam se ne dopadaju, nije dovoljno samo kliknuti. To je sada više nego jasno. Svima će biti draže i osećaće se bolje kada saznaju da su uradili nešto korisno, što se neće istog dana videti. Da su bili akteri promene nekog društveno istorijskog toka. Samo aktivni građani suštinski imaju pravo na kritiku. Svo ono upiranje prstima i komentari na internetu nisu od velikog značaja ukoliko upadnemo u statistiku prodaje. To znači da svega 1- 5 % ljudi zaista reaguje do kraja, i svaka građanska inicijativa postaje samo potrošačka statistika.
Uspavanost je predaja lošije verzije sveta pokolenjima.
Svaka generacija snosi deo odgovornosti za ono što nas iza ugla čeka. Kao posmatrači propustili smo šansu čovečanstvo napravi bar mikronski korak za bolje sutra. Izlazak iz čaura je nužan. Zona udobnosti treba da vam govori da nešto nije u redu. Izlazak iz te zone znači da ste napravili korak, kao ljudi, roditelji i na kraju kao građani. To nam je u najmanju ruku dužnost i obaveza. Svet se dešava svakog dana.
Autor: Milica
Izvor: pasarella.rs