Uobičajeno je uverenje da je ljubav roditelja prema detetu instinktivna, biološki data i da se pojavljuje samim njegovim rođenjem. Očekuje se da roditelj uvek i odmah mora voleti dete, pa ako neka mlada majka ne oseti odmah bezgraničnu ljubav prema tek rođenom detetu, sklona je verovati da nešto sa njom nije u redu.
U stvarnosti, rođenjem deteta počinje proces u kojem se postupno razvija dugotrajna i stabilna emocionalna povezanost između deteta i osobe koja se o njemu najviše brine. Taj proces oblikovanja emocionalne bliskosti, čiji se najvažniji deo događa u prvoj godini života deteta, u svakodnevici nazivamo ljubav majke i deteta. U stručnoj literaturi to je tzv. “emocionalna privrženosti” (eng. attachment).
Budući da je majka najčešća osoba uz dete u tom najranijem odnosu sa njim, u daljem tekstu govorićemo o majci, iako to može biti i otac, baka ili neko drugi ko je najviše uz dete.
Važnost prve godine
Snažna emocionalna privrženost i komunikacija deteta i majke najintenzivnije se razvija u prvoj godini. Smatra se da dete ima potrebu za takvim odnosom koji je evolutivnog porekla i deo je sistema za preživljavanje. Odojče, koje je u svojoj nezrelosti nezaštićeno i bespomoćno, ima više izgleda za preživljavanje ako je zaštićeno blizinom jedne osobe. Odvajanje od te osobe izaziva u detetu snažan strah.
Strah od odvajanja prvi se put pojavljuje u dobu od 6 do 8 meseci i najjače je izražen do 18. meseca. Strah je ujedno i pokazatelj da je dete uspostavilo tu važnu emocionalnu bliskost sa jednom osobom. Za dete je važno da je uz njega jedna ista, smirena, stabilna i osetljiva osoba koja će moći odgovoriti na njegove potrebe i pružiti mu sigurnost i ljubav. Ako toga nema, odojče i malo dete slabije će se razvijati, ne samo emotivno, već i intelektualno i fizički. Kasnije će prohodati i progovoriti, biće lošijeg zdravlja. Istraživanja pokazuju da je fizičko zdravlje u detinjstvu i odraslom dobu zavisno od emocionalne sigurnosti koju nam je pružala okolina u prvim godinama života.
Hoće li dete doživeti ljubav i sigurnost, zavisi od različitih okolnosti:
1. Neke se tiču samog deteta, njegovog zdravlja i temperamenta. Lako odgojiva mala deca, sa prirodno dobrim ritmom spavanja i hranjenja, smirena, zadovoljna i zdrava imaju više izgleda za dobru emocionalnu vezu sa majkom. Deca se razlikuju prema:
- plakanju – neka deca često i dugo plaču, dok su druga smirena i retko zaplaču;
- tešenju – neka su deca neutešna, teško ih je smiriti, dok druga brzo reaguju na tešenje;
- sisanju – dojenje je za neku decu najveći užitak od prvog trenutka, dok drugu ne možemo naviknuti na dojenje;
- osetljivosti na stimulaciju – odojče ponekad može biti preosjetljivo na stimulaciju iz okoline (zvuk, svetlost); neka su deca toliko osetljiva i posebna da bi se trebala roditi sa “uputstvom za upotrebu”; takvu odojčad majke intuitivno zaštićuju pa se ponekad čini da su ih razmazile;
- maženju – neka se deca vole maziti, dok druga ne uživaju u tome;
- doživljaju gladi – dok neka deca imaju dobar apetit, druga odbijaju hranu, jedu neredovno, povraćaju i sl.
2. Najvažnija je osetljivost majke za potrebe odojčeta, njena senzibilnost, sposobnost da prepozna signale svog deteta, brzo spoznavanje kako ono plače kad je gladno, kad ga boli ili kad želi bliskost.
3. Majčinsko iskustvo veštine negovanja može se naučiti: majka zna šta je detetu u kojem dobu potrebno i šta treba preduzeti u različitim situacijama.
4. Izuzetno su važni međusobni odnosi majke i oca, pa očevi osećaji prema detetu, koji u velikoj meri utiču na kvalitet majčinske uloge.
5. Odnos majke i deteta zavisi od celokupnog porodičnog konteksta, o tome koliko se majka oseća sigurnom, zbrinutom i zaštićenom u porodici i društvu.
6. Važne su društvene okolnosti u kojima majka i dete žive, pruža li društvo majci osećaj sigurnosti, ima li mogućnost izbora i odlučivanja želi li i može li sigurno i smireno provesti prve godine uz dete ili želi neko drugo rešenje. Iskustvo pokazuje da nikakvi pritisci nisu dobri. Ako je majka u okolnostima koje su joj preteške, ona može imati odbijajuće i agresivne osećaje prema svom detetu. To je jedna od tabu tema. A upravo u toj situaciji majci treba razumevanje, podrška i pomoć porodice i stručne osobe, osobe kojoj će moći da izrazi svoje osećaje i misli bez osude. Tu je presudna uloga oca i šire porodice koja će strpljivo i sa razumevanjem podržavati odnos majke i deteta.
Ljubav i sigurnost koje dete doživljava u najranijem detinjstvu važan su preduslov za kasniji razvoj normalne i zdrave ličnosti. U tom najranijem emocionalnom odnosu oblikuju se i osnovne osobine ličnosti, koje se posle teško menjaju. O tim iskustvima znatnim delom zavisi koliko će dete biti sposobno za ljubav kad odraste i kako će doživljavati sebe i svet oko sebe (tzv. bazična slika sveta); hoće li smatrati da je ono dobro i zaslužuje ljubav drugih ljudi ili je ne zaslužuje; je li svet oko njega dobar i spreman pomoći kad je to potrebno. Od tih prvih kontakata sa okolinom velikim delom zavisi koliko će posle, u detinjstvu i odraslom dobu, verovati u sebe i druge ljude i biti sposobno da u životu postigne ono što želi i šta ga usrećuje.
Ljubav i sigurnost stečeni u prvim godinama uspešna su preventiva kasnijih poremećaja: smetnji u ponašanju, delinkvencije, zavisnosti, nasilja i zlostavljanja i drugih zala modernog doba od kojih strepe roditelji. Razvoj moždanih struktura i način podizanja dece u najranijem dobu telesno su povezani.
Komunikacija sa detetom
Svojom ljubavlju, emocionalnom toplinom, svojim ponašanjem, negovanjem, milovanjem, nežnošću stvarate osećaj sigurnosti kod deteta i gradite njegovo samopoštovanje i veru u sebe, ali i u okolinu i druge ljude.
To vam pomaže da i sami sebe bezuslovno volite, da pohvale i kritike prihvatate na način koji ne menja bitno vaš osećaj o vlastitoj vrednosti. Odojče doživljava ljubav i naklonost u svakom trenutku; hranjenjem, negovanjem, tepanjem, pevušenjem, igranjem, milovanjem, masažom. I zato je izuzetno važno smireno i nežno pristupati detetu kad ga nosimo, hranimo, previjamo, tepamo mu i igramo se sa njim.
Odojče doživljava ljubav i drugim čulima: sluhom i vidom. Ako se nežno pevuši i priča, to mu vrlo godi. Već u prvoj godini sa detetom se možemo igrati. Ako se približimo licem, dete već u prvom mesecu gleda u ljude, u drugom se smeška, u trećem ispušta glasove, sluša, prestaje plakati kad se majka približi.
To je način kako razvijate emocionalnu privrženost – proces u kojem vi i vaše dete zajedno rastete povezani jedno sa drugim. Sigurna emocionalna povezanost sa jednom osobom u prvoj godini života bitna je za izgradnju samopoštovanja. Ništa u životu nije važnije od saznanja da vas vole bezuslovno (“Ja sam dobar, ja vredim i mene vole bez obzira na uspehe i rezultate”).
Autor: Mr sc. Darko Sambol, prof. psiholog