Када наставник у Србији одлучи да ступи у штрајк, изнад њега постоји читава пирамида прописа — од Устава, преко домаћег Закона о штрајку и секторских закона о образовању, па све до међународних конвенција које је Србија ратификовала и којима се обавезала да ће их поштовати. Проблем је што се, када се ти слојеви поставе један поред другог, не уклапају увек савршено — а баш сада, док је у току јавна расправа о изменама Закона о основама система образовања и васпитања (ЗОСОВ), ти размимоилажења постају посебно видљива.
Уставни темељ
Слобода синдикалног организовања у Србији је уставна категорија — Устав Републике Србије, у члану 55, јемчи слободу политичког, синдикалног и сваког другог удруживања и право да се остане изван сваког удружења. Право на штрајк уређено је посебно, у члану 61: запослени имају право на штрајк, у складу са законом и колективним уговором, али се то право може ограничити само законом, и то искључиво с обзиром на природу или врсту делатности.
Ова последња формулација — да ограничење мора бити „у складу са природом или врстом делатности“ значи да држава не сме произвољно да ограничи право на штрајк било којој професији; ограничење мора бити оправдано самом природом посла који та професија обавља. То је место на којем почиње највећи спор када је реч о просвети.
Шта домаћи Закон о штрајку прописује
Закон о штрајку, који је у основи остао онај из 1996. године (допуњаван 2005. и 2012), образовање сврстава у „делатности од јавног интереса“ — категорију у којој запослени могу ступити у штрајк само ако је претходно обезбеђен такозвани минимум процеса рада. Сам закон тај минимум дефинише као ниво рада који обезбеђује сигурност људи и имовине или представља незаменљив услов живота и рада грађана; за јавне службе га утврђује оснивач, узимајући у обзир, између осталог, мишљење синдиката.
Закон је, на први поглед, прилично заштитнички настројен: изричито прописује да организовање штрајка, односно учешће у штрајку под условима које закон предвиђа, не представља повреду радне обавезе, не може бити основ за покретање дисциплинског или материјалног поступка и не може довести до отказа. Запослени у законитом штрајку задржава основна права из радног односа, само не прима зараду.
Ипак, та заштита важи само док су услови које закон предвиђа испуњени — а један од тих услова је управо минимум процеса рада. За просвету, тај минимум је прецизно разрађен посебним секторским законима. Члан 79. Закона о основном образовању и васпитању („Сл. гласник РС“, бр. 55/2013, са каснијим изменама) прописује да наставници, односно стручни сарадници остварују право на штрајк под условом да обезбеде минимум процеса рада школе, а да тај минимум за наставника представља извођење наставе у трајању од 30 минута по часу у оквиру дневног распореда, као и обављање испита, док за стручног сарадника износи 20 часова рада недељно. Исти члан, у наредним ставовима, прописује и санкцију: ако наставник или стручни сарадник учествује у штрајку не обезбеђујући тај минимум, директор школе покреће дисциплински поступак, а прописана мера јесте престанак радног односа. Члан 92. Закона о средњем образовању и васпитању садржи готово идентично решење за средње школе, уз једну разлику — минимум тамо износи 30, односно 40 минута по часу, зависно од дужине часа. Другим речима: штрајк сам по себи не може да вас кошта посла, али необезбеђивање минимума рада током штрајка — по изричитом тексту закона — може.
Тачка највећег размимоилажења: да ли просвета уопште сме да буде на „листи ограничења“
Комитет за слободу удруживања Међународне организације рада — тело које тумачи конвенције о синдикалним слободама, укључујући Конвенцију 87 — у својим закључцима из 2018. године, које у анализи за Пешчаник преноси правник Марио Рељановић, прави много финију поделу од оне коју познаје српски закон. Према тој подели, минимум процеса рада оправдан је искључиво у делатностима чији би потпуни прекид угрозио здравље и живот већег броја људи, изазвао озбиљне поремећаје услова живота целе популације, или се одвија у службама од изузетног државног значаја. Као примере делатности које, према тој доктрини, заиста испуњавају тај услов, Комитет наводи: здравство, снабдевање струјом и водом, телекомуникационе услуге, полицију, војску, ватрогасну службу, затворску службу, контролу лета, службе за обезбеђивање хране — и, конкретно, службе чишћења у школама.
Оно што је за ову тему кључно јесте да Комитет, у истом документу, примера ради набраја и делатности које се не могу сматрати посебно важним у овом смислу, и у којима би штрајк требало да се одвија по општим правилима, дакле уз могућност потпуне обуставе рада: медије, транспорт, железницу, пошту, авионски превоз, пољопривреду — и, изричито, просвету. Оба ова списка, важно је нагласити, потичу из истог извора — закључака Комитета за слободу удруживања МОР-а — а не из било ког домаћег српског прописа.
Српски Закон о штрајку ту дистинкцију уопште не прави: он у члану 9, како смо видели, просвету као целину сврстава у делатности од општег интереса, без разликовања наставног од помоћно-техничког особља. Управо то Рељановић истиче као суштински проблем: наш закон просвету третира као јединствену целину којој је, у целости, потребан минимум процеса рада, док међународна доктрина, ако се доследно примени, минимум процеса рада оправдава једино за уско техничко особље (попут служби чишћења), а не и за наставни процес као такав.
Србија у односу на регион – једна од најрестриктивнијих
Када се упореде прописи и пракса у неколико држава региона, Србија има један од рестриктивнијих модела права просветних радника на штрајк, пре свега зато што закон унапред прописује да наставник и током штрајка мора да изводи наставу.
| Држава | Може ли настава потпуно да стане? | Минимум процеса рада | Плата током штрајка |
|---|---|---|---|
| Србија | У редовном законском штрајку – практично не | У основној школи наставник мора да држи час од 30 минута и обавља испите; у средњој школи закон прописује наставу од 30, односно 40 минута и испите | Може се умањити сразмерно времену у којем се не ради |
| Хрватска | Да | Не постоји опште правило да наставник мора да одржи скраћени час; нужни послови морају бити такви да не онемогуће или битно ограниче право на штрајк | Може се умањити сразмерно времену проведеном у штрајку |
| Словенија | Да | У пракси током општег штрајка наставе нема; обезбеђују се одређене хитне и безбедносне функције, посебно за млађу и рањиву децу | Зависи од основа штрајка и колективног уговора; постоје случајеви у којима запосленима припада накнада |
| Црна Гора | Зависи од нивоа образовања и околности | Предшколско и основно образовање спадају у делатности од јавног интереса; код средњег и високог образовања минимум се активира ако трајање и обим штрајка угрозе реализацију школске године | Зависи од законитости штрајка и конкретних правила |
| Босна и Херцеговина | Да, али нема јединственог режима | Прописи се разликују по ентитетима и кантонима; минимум процеса рада уређују закони и колективни уговори | Зависи од конкретног ентитета или кантона |
| Северна Македонија | Да, уз законом прописану процедуру | Могу се утврдити само послови неопходни ради безбедности, здравља и наставка рада; минимум не сме суштински ограничити право на штрајк | Закон предвиђа одређена права током законитог штрајка, а колективни уговори могу предвидети и шира права |
Шта из свега овога следи за наставника који размишља о штрајку
Сажето, правна слика изгледа овако: наставник има уставно и међународно заштићено право на штрајк, али то право у Србији домаћи закон условљава обезбеђивањем минимума процеса рада, уз претњу отказом ако се тај минимум не испоштује. Међународно тело надлежно за тумачење конвенција о слободи удруживања сматра да образовање уопште не би требало да подлеже таквом ограничењу, што отвара легитимно правно питање да ли је српско решење, у делу који се односи на просвету, уже усклађено са међународним стандардима него што би могло бити.