Dolazeći u dodir sa mnogim tekstovima, tezama, stavovima i novim otkrićima o temi roditeljstva, vaspitanja i uopšte dečjeg odrastanja i nečega što zovemo srećno detinjstvo, došla sam do zida na kojem piše „Bolje da niste ni rađali/pravili decu”.
Da, toliko nas daleko može odvesti analiza sveta oko nas i nas u tom svetu. Iako je srećno detinjstvo solidan garant za odsustvo patologija i sedenja na psihoterapeutskom kauču (mada je i to upitno), teror ideje da moraš ispuniti sve uslove da bi donošenje na svet novog života imao smisao, ogroman je. Naravno sve te uslove nameće struka, intelektualci, društveni aktivisti, moderno poimanje života… I neretko se ne radi samo o smislu nego o čitavoj, već se čini, ideologiji savršenog roditeljstva, savršenog detinjstva, savršenog života vrednog modernog čoveka.
A savršeno roditeljstvo je u svakom pogledu i trenutku biti ispravan u reakciji, akciji i postupku, koji ne da neće ostaviti nikakve posledice, nego će čak služiti tome da se osigura detetova sreća u kojoj će ono dotaći nesagledive visine čovekovih kapaciteta.
Ideja da su ljudi nekada u svakom pogledu bili loši roditelji, gde je neznanje najveći krivac takve situacije, rodila je novu ideju da mi koji živimo danas, nemamo nikakvo opravdanje za sopstvene neuspehe u tom pogledu. Dakle, u vremenu gde je sve dostupno, razumljivo je da se očekuje da svoje roditeljske veštine dovedemo do savršenstva. Kao što je razumljivo da ni ne rađamo ako nismo stambeno obezbeđeni, finansijski obezbeđeni, intelektualno superiorni, fakultetski obrazovani… A ako ste iz zemalja trećeg sveta, onda je vaša tragedija unapred predodređena, i svakako ne da je bolje da se niste rađali, nego možda postanete i kolateralna šteta za medicinska i druga ispitivanja, pa vaš ,,mizerni“ život možda i dobije viši smisao u službi nauke i života nas prosvećenih.
Koje je opravdanje za vas i vaše rađanje deteta ako ste na primer nepismeni (što se u Srbiji svodi na pisanje rečce „ne” i „jer” i „je l”) i ako ste uz to još i siromašni? Svima nam je dostupno znanje danas i tu nema opravdanja. Kako bi inače čovek mogao da spreči toliku nesreću na ovom svetu, ako ne prosvećivanjem, spašavanjem i prevencijom rađanja onih kojima je suđeno da budu nesrećni?
Osim pogleda egzistencijalnog nihiliste (koji odbacuje tvrdnje da ljudski život ima smisla), postoji fenomen koji se stalno kroz istoriju postojanja čoveka ponavlja. A to je da su se u najtežim vremenima rađali ljudi koji su pravili velika dela, menjala svet, doprinosila široj zajednici. Mnogo toga danas živi kroz nas. Dovoljno je samo saznanje da u nama živi predak koji je kultivisao žitaricu i napravio prvi hleb, pa da se zamisliš nad smislom.
Smisao nije ograničena na našu percepciju i životni vek ona je mnogo veća od nas.
Život, sa druge strane, je život sam po sebi. Čovek je biće, koje je i iz najlošijih okolnosti spremno i sposobno za najveća dela. I vrlo često, obrnuto.
Roditeljstvo je najstarija uloga na ovoj planeti. Prema tome više nemamo ni svest, a kamoli poštovanje. Jer život ne dolazi kroz roditelje već uz njihovu pomoć. Život dolazi iz daleka. Taj pogled u daljinu iz kojeg dolazi život može biti religiozan ali i ne mora. Pre nego što pomislite kako je neko loš i nije zaslužio decu, što se danas ponavlja na svakom koraku, zapitajte se čemu doprinosite?
Život je veći od svih nas i neprestano traje ma šta mi o njemu i onima koji pomažu da se donese na svet, mislili.
Zato svako ko napiše, pomisli ili kaže da bilo kome treba oduzeti dete, ili da ga nije trebao ni rađati daje legitimitet svakoj budućoj bombi koja padne na zemlje onih manje vrednih čiji život nije zapravo ni imao smisla.
Nijedno zlo nije samo po sebi takvo. Ono je nastalo iz ideje da život jedne grupe u odnosu na drugu manje vredi. To je sve! Zato, sve vas molim, nikada ne izrecite rečenicu „Bolje da nije ni rađala”. Ta rečenica zapravo glasi „Bolje da se nije ni rodio/la”.
Autor: Jelena Obrenović Damnjanović, akademska slikarka i vlasnica Studija OZ