Долазећи у додир са многим текстовима, тезама, ставовима и новим открићима о теми родитељства, васпитања и уопште дечјег одрастања и нечега што зовемо срећно детињство, дошла сам до зида на којем пише „Боље да нисте ни рађали/правили децу”.
Да, толико нас далеко може одвести анализа света око нас и нас у том свету. Иако је срећно детињство солидан гарант за одсуство патологија и седења на психотерапеутском каучу (мада је и то упитно), терор идеје да мораш испунити све услове да би доношење на свет новог живота имао смисао, огроман је. Наравно све те услове намеће струка, интелектуалци, друштвени активисти, модерно поимање живота… И неретко се не ради само о смислу него о читавој, већ се чини, идеологији савршеног родитељства, савршеног детињства, савршеног живота вредног модерног човека.
А савршено родитељство је у сваком погледу и тренутку бити исправан у реакцији, акцији и поступку, који не да неће оставити никакве последице, него ће чак служити томе да се осигура дететова срећа у којој ће оно дотаћи несагледиве висине човекових капацитета.
Идеја да су људи некада у сваком погледу били лоши родитељи, где је незнање највећи кривац такве ситуације, родила је нову идеју да ми који живимо данас, немамо никакво оправдање за сопствене неуспехе у том погледу. Дакле, у времену где је све доступно, разумљиво је да се очекује да своје родитељске вештине доведемо до савршенства. Као што је разумљиво да ни не рађамо ако нисмо стамбено обезбеђени, финансијски обезбеђени, интелектуално супериорни, факултетски образовани… А ако сте из земаља трећег света, онда је ваша трагедија унапред предодређена, и свакако не да је боље да се нисте рађали, него можда постанете и колатерална штета за медицинска и друга испитивања, па ваш ,,мизерни” живот можда и добије виши смисао у служби науке и живота нас просвећених.
Које је оправдање за вас и ваше рађање детета ако сте на пример неписмени (што се у Србији своди на писање речце „не” и „јер” и „је л”) и ако сте уз то још и сиромашни? Свима нам је доступно знање данас и ту нема оправдања. Како би иначе човек могао да спречи толику несрећу на овом свету, ако не просвећивањем, спашавањем и превенцијом рађања оних којима је суђено да буду несрећни?
Осим погледа егзистенцијалног нихилисте (који одбацује тврдње да људски живот има смисла), постоји феномен који се стално кроз историју постојања човека понавља. А то је да су се у најтежим временима рађали људи који су правили велика дела, мењала свет, доприносила широј заједници. Много тога данас живи кроз нас. Довољно је само сазнање да у нама живи предак који је култивисао житарицу и направио први хлеб, па да се замислиш над смислом.
Смисао није ограничена на нашу перцепцију и животни век она је много већа од нас.
Живот, са друге стране, је живот сам по себи. Човек је биће, које је и из најлошијих околности спремно и способно за највећа дела. И врло често, обрнуто.
Родитељство је најстарија улога на овој планети. Према томе више немамо ни свест, а камоли поштовање. Јер живот не долази кроз родитеље већ уз њихову помоћ. Живот долази из далека. Тај поглед у даљину из којег долази живот може бити религиозан али и не мора. Пре него што помислите како је неко лош и није заслужио децу, што се данас понавља на сваком кораку, запитајте се чему доприносите?
Живот је већи од свих нас и непрестано траје ма шта ми о њему и онима који помажу да се донесе на свет, мислили.
Зато свако ко напише, помисли или каже да било коме треба одузети дете, или да га није требао ни рађати даје легитимитет свакој будућој бомби која падне на земље оних мање вредних чији живот није заправо ни имао смисла.
Ниједно зло није само по себи такво. Оно је настало из идеје да живот једне групе у односу на другу мање вреди. То је све! Зато, све вас молим, никада не изреците реченицу „Боље да није ни рађала”. Та реченица заправо гласи „Боље да се није ни родио/ла”.
Аутор: Јелена Обреновић Дамњановић, академска сликарка и власница Студија ОЗ