У првом разреду у школи за веверице владао је потпуни склад. Учитељица је била пресрећна што се њен разред показао као изузетно напредан. Била је поносна што се њихова слика, слика разреда, појавила у свим новинама, па су веверице целог света могле да виде тај сјај.
У другом разреду код једне веверице се појавио проблем. Никако није могла да састави реченицу без много грешака. Након извесног времена предани родитељи су пред учитељицу ставили папир. Од свега на њему учитељица је уочила да великим словима пише: ДИСЛЕКСИЈА. Стајала је над тим речима и по први пут се осећала тако малом и беспомоћном. Тражила је помоћ на све стране и било јој је жао те дивне веверице, која више није била весела као друге. Као изузетно паметна, уочила је да се разликује од других. Добила је надимак од неких својих другара. Звали су је Лекси, што је додатно повећало њену тескобу. Добила је прилагођен програм из веверичјег језика. Толико је одударала да је почела да се крије од других и време проводи у самоћи.
Узалуд јој је учитељица говорила да то није ништа страшно. Узалуд су је родитељи убеђивали да ће она то превазићи радом. Једног дана је цео разред отишао у шуму на излет. Требали су да уче о плодовима природе и врстама биљки. Учитељица се била толико удубила у предавање и истраживање да није ни приметила да једне веверице нема. Лекси је приметила. Почели су да је дозивају у страху. Звали су и веверичину полицију. Кад је ноћ пала, полиција је обуставила потрагу. Храбра Лекси је онда отишла до куће очајних родитеља и тражила да омирише одећу њихове кћерке. Негде је кроз време уочила да има појачано осјетило за мирис. То су психолози царства веверица звали: поремећај сензорне интеграције. У разреду су због тога сви морали да тише причају и мање скакућу. То је многима засметало, а неки нису ни узели то у разматрање на све молбе добре учитељице.
Када је добро омирисала одећу, Лекси је отишла у мрак, у шуму, с намером да нађе изгубљену другарицу. Целу ноћ је тумарала шумом док је није нашла повређену у старом деблу. Ставила је на своја велика леђа и тело. Психолози су за њено тело рекли: гојазност услед неконтролисаног уноса хране. Носила је сатима до њеног дома. Када су их родитељи изгубљене веверице видели на вратим,а од среће су пуно плакали. Наредног дана, Лекси од исцрпљености није могла у школу. Гледала је празно кроз прозор и онда уочила једну веверицу, па другу, па трећу… Одједном су пред њеном кућом стајале све веверице њене школе и дозивале њено име које је већ и заборавила.
– Тина, изађи! Тина! Тина!
Када је изашла, добила је велики загрљај и пуно лешника.
Све новине су о томе писале: „Веверица Тина хероина“, „Веверица с најбољим чулом мириса на свету!“
Никад је више нико није звао Лекси и она је полако почела да усваја писање. Веверице које су јој се ругале су се дубоко покајале. Њен разред је опет био место где се осећала прихваћено и срећно.
Пише: Едина Хелдић Смаилагић, психолог и мама посебног дечака