Што је вреднија ствар или неки циљ у животу више се за њега морамо помучити. Родитељство је највећа привилегија коју особа може да има, па сходно логици ствари и најтежа. Може се повући паралела са ходањем по жици. Погрешан корак је лако направити. Кад посматрате друге све изгледа лако и једноставно, али кад ви треба да кренете, завршите на позадини и пре него што се попнете.
Питате се како је то њима успело, кад вама делује готово немогуће. Ипак, живот нас је научио да ништа није немогуће, само да бисте нешто остварили морате прво да промените себе. Зато и јесте тешко, јер старе навике споро одумиру и потребно је добро запети да бисмо их заменили новим и бољим.
Тек кад постанете родитељ пред очи вам излете све мањкавости вашег карактера.
Кад НЕ дајемо деци добар пример понашања?
Кад вичемо: Неиспавани и уморни добре сте воље колико и Лигњослав Пипак. Кад деци наиђе жута минута и почну да хистеришу и трче по кући као побеснели бизони, намера вам је да им приђете са љубављу и пажњом, загрлите их, питате их шта није у реду и шта желе. Ипак, све што успевате да избљунете је једно хистерично ‘Смирите се!’ што управо има супротан ефекат, јер од ваше нервозе подивљају још више.
Викање на децу неће помоћи ни вама ни деци. Вас ће вероватно гристи савест касније, а деца ће научити да комуницирају пратећи ваш шаблон и постати праве галамџије. Прво проверите да ли су деца гладна, да ли им се спава, да ли их треба пресвући или их можда нешто боли. Уколико није ништа од тога онда им је вероватно само досадно.
Тактике којима ја прибегавам кад крене бура су грљење, голицање, промена локације (деци брзо досади боравак у једној просторији и обично желе напоље) или промена активности (кад им досади играње са њиховим играчкама, можете им предложити нпр. да вам помогну да промените постељину). Моја деца уживају да ми помажу око ове активности коју су претворили у игру „Повуци-потегни“. Мама повуче један крај чаршафа не би ли га затегнула, а деца сва срећна потегну други крај. Тако кроз игру успемо и да обавимо нешто од кућних послова.
Гете је то лепо срочио у једној реченици: „Могла би се родити већ васпитана деца, ако би родитељи били васпитани“.
Кад говоримо ружне речи: Обећали сте себи да ћете се понашати примерено и да нећете псовати не само пред децом, него ни пред ким и то обећање поштујете док вас нешто или неко не избаци из такта. У афекту вам се псовке са језика отимају као пси са ланца, а ваша дечица све то брижљиво понављају са задивљујућом прецизношћу. Не знају течно да изговоре своје име, али неким чудом псовке увек умеју прецизно да понове.
Замените псовке неким финим речима и кад хоћете да опсујете изговорите реч којом сте заменили дотичну псовку. Лакше ћете ви себе исправити, него одговорити дете да престане да говори ружне речи.
Кад бацамо смеће где стигнемо: Док вас нико не гледа фркнете на улицу папирић, жваку, опушак од цигарете, јер у близини нема корпе за отпатке, а ви не желите да пуните своје џепове или торбу смећем. Ја управо то радим. Све трпам у торбу или чак носим у руци уколико је нпр. кора од банане и бацим кад наиђем на корпу за отпатке. То је мало труда чији би резултат био брзо видљив, уколико би га сви уложили.
Посебно је интересантно како се људи понашају у аутомобилу, па на очиглед других опуштено избацују смеће напоље. Да не спомињемо прст завучен у нос код мушке популације, као да нису свесни да их други људи могу видети. Читала сам давно један текст да се људи у аутомобилу понашају као да су у некој заштићеној капсули, која их сакрива од спољног света. Имамо утисак да нас други не виде док смо у аутомобилу и сходно томе смо прилично опуштенији, него кад из њега изађемо.
Моја мама увек каже: „Уради нешто кад си сам, урадићеш и кад те је срам“.
Кад не изговарамо четири магичне речи: Дете вас послуша и нешто вам дохвати, а ви му не захвалите. Дајете му нешто и не сетите се да кажете изволи. Урадите нешто погрешно и не кажете извини. Само издајете наредбе ‘Дај ми оно!’, ‘Уради ово!’ при том не користећи реч молим. После се штрецнете од нелагодности кад вам оно одговори истим тоном или поцрвените када то уради неком другом.
Још једна ствар коју често радимо деци је да их прекидамо у сред реченице. Журимо, на памети су нам неке друге ствари и немамо стрпљења да слушамо дечја наклапања и запиткивања о неким баналним стварима.
Чињеница је да су ствари о којима деца желе да нам причају веома важне у њиховом свету и да их повређујемо (иако нам то није намера) када не саслушамо шта нам желе рећи шаљући им поруку да нам њихово мишљење није довољно важно да би га чули, што се негативно одражава на дечје самопоуздање.
Константно дечје запиткивање уме да буде заморно, али је лепо када су радознала и жељна да науче. Сигурно вам је драже то, него да су незаинтересована за свет око себе.
Када прекидамо децу у сред разговора, мислиће да је у реду да и она прекину неког другог и неће научити да буду добри слушаоци и несебични у комуникацији. Човек који другом посвети време пажљиво слушајући шта му се говори и не прекида другу особу док излаже своје мишљење је свима омиљени саговорник.
У суштини већина људи је навикла да тако комуницира са својим породицама и блиским пријатељима, па испада да што нам је неко ближи ружније се опходимо према њему. Грешке које свакодневно правимо постану веома видљиве у одгоју наше деце. Уколико раније почнемо да их исправљамо код себе, поштедећемо себе главобоље у будућности узроковане неваспитањем наше деце.
Кад не поштујемо време за оброк: Уколико се и окупите као породица да заједно ручате (обично то буде недељом, обзиром на различито радно време родитеља), у већини случајева је и укључен телевизор у позадини који сви гледају. Заједнички оброк је прилика да родитељи посвете пажњу деци, а и показатељ поштовања. Замислите да сте на ручку са пословним партнером и већину времена проведете погледа упереног у телевизор. Прикачио би вам епитет да сте непристојни и увредио би се.
Такође нешто што ретко ко практикује је да искључи звоно на мобилном телефону док руча. Чим телефон зврцне родитељ скаче на ноге да се јави. Сутра кад вам дете буде тинејџер и потрчи да одговори на позив сигурно ћете му рећи ‘Прво заврши јело, нигде не гори!’.
Управо тако, време обедовања са својом породицом је један леп ритуал који ваша деца треба да понесу у будући дом кад заснују своје породице. Стога, искључите телефон и телевизор, пустите неку опуштајућу музику и уживајте. Не заборавите на магичну реч пријатно и молим вас тате суздржите се од подригивања.
Каква још ружна понашања одрасли практикују?
Зевање без подигнуте руке преко уста (не морају сви да вам виде ресицу у грлу.)
Мокрење на улици или поред пута. Ако жене могу да се суздрже и стисну петљу до првог тоалета могу и мушкарци.
Избацивање опушака кроз прозор у саобраћају. Ма бацање опушака било где, а да то није канта за смеће.
Пљување. Грозна навика.
Дување носа уз помоћ два прста и избацивање садржаја на улицу. Још гора.
Мислим да је ово набрајање и више него довољно. И са овим имамо пуне руке посла. Свакако да има доста фино васпитаних родитеља, који имају фино одгојену децу. Све похвале за њих.
И за крај:
Никада не треба децу кривити за грешке које су направили, већ смо криви ми родитељи што их нисмо боље научили.
Пише: Mommy hasn’t got a clue blog