Prepuštanje dece crtanim filmovima zbog toga što su roditelji savremenog sveta odsutni, razuđeni angažovanjima po različitim tržištima roba, ideologija, radne snage, pukog profita, umnogome onemogućava da se ona izigraju negde u grupi, u nekom parku velegrada ili na nekom poljančetu grada u unutrašnjosti ili nekog zaseoka. Tek tu u parku, poljančetu, uvek tu, u nekoj grupi, otkrivaju zakonomernosti vrednije od očiglednih predmeta, igrački, bez obzira koliko su one skupoceno ukrašene. Zamišljeno putovanje automobilom može da se izvede i lepo izrađenim modelom automobila, ali i sa kutijom od šibica ili daščicom koja se našla tu negde, pri ruci, koja se gura po određenoj putanji.
Nisu problem fabrike igračaka, nego naše strasti i neodmerenosti, zbog duhovne lenjosti da se potrudimo, da se razumemo bar sa onima koje volimo, a koju, kao roditelji, demonstriramo našoj deci svaki dan od jutra do večeri.
Treba da se omogući deci da u svakoj igri otkriju ideju i smisao igre. Da uoče da je ostvarenje ideje suština igre, a ne ukrašenost predmeta kojom se ta ideja ostvaruje. Tek kada dete otkrije da nije bitan predmet nego koncepcija igre koja se ostvaruje, onda smo na pravom putu korišćenja igre kao načina kojim se prodire u tajne sveta i nastanjuje u njemu.
Od ponašanja nas roditelja i odraslijih osoba u okruženju zavisi da li će naše dete od gumenih pušaka i tenkova graditi ograde između kojih će da „hrani“ ili da „leči“ jelene, zečeve ili šimpanze /…/, ili će sa tim stvarima jurišati da udari suseda.
(Svetomir Bojanin, dečiji psihijatar)