Препуштање деце цртаним филмовима због тога што су родитељи савременог света одсутни, разуђени ангажовањима по различитим тржиштима роба, идеологија, радне снаге, пуког профита, умногоме онемогућава да се она изиграју негде у групи, у неком парку велеграда или на неком пољанчету града у унутрашњости или неког засеока. Тек ту у парку, пољанчету, увек ту, у некој групи, откривају закономерности вредније од очигледних предмета, играчки, без обзира колико су оне скупоцено украшене. Замишљено путовање аутомобилом може да се изведе и лепо израђеним моделом аутомобила, али и са кутијом од шибица или дашчицом која се нашла ту негде, при руци, која се гура по одређеној путањи.
Нису проблем фабрике играчака, него наше страсти и неодмерености, због духовне лењости да се потрудимо, да се разумемо бар са онима које волимо, а коју, као родитељи, демонстрирамо нашој деци сваки дан од јутра до вечери.
Треба да се омогући деци да у свакој игри открију идеју и смисао игре. Да уоче да је остварење идеје суштина игре, а не украшеност предмета којом се та идеја остварује. Тек када дете открије да није битан предмет него концепција игре која се остварује, онда смо на правом путу коришћења игре као начина којим се продире у тајне света и настањује у њему.
Од понашања нас родитеља и одраслијих особа у окружењу зависи да ли ће наше дете од гумених пушака и тенкова градити ограде између којих ће да „храни“ или да „лечи“ јелене, зечеве или шимпанзе /…/, или ће са тим стварима јуришати да удари суседа.
(Светомир Бојанин, дечији психијатар)