Svaka nova priča o psihologiji, razvoju, roditeljstvu mi iznova i iznova pokazuje koliko sam grešila. I koliko grešim. Sećam se da sam prvi put rekla, drugi put ću bolje. I opet sam grešila. I grešim. Jer, teorija je teorija. A praksa je život.
Poslednji put jedna mama je postavila odlično pitanje za kraj predavanja – A može li se to propušteno nadoknaditi? Može. Najviše kroz dodir. Neki kažu da je posebno delotvorno kada ljubite ta mala stopala.
I odmah sam se setila priče. Svoje. A svih nas. Toliko toga se urotilo protiv zdravog početka i još zdravijeg odrastanja deteta i majke. Pored pravljenje od trudnoće i porođaja medicinskog problema, duboke rane i neadekvatne podrške, samo nam je falilo naše staro dobro sujeverje.
Prestani to da radiš! Ne valja dete ljubiti po tabanima, neće rasti!
Da. Šok je bio baš toliki. I nisam znala sa čime pre da se obračunam. Sa idejom da postoje ljudi koji će ovako nešto izgovoriti jednoj majci koja uživa u nežnosti i radosti malog bića, ili sa time da postoje ljudi koji u izrečeno zaista veruju! I nisu delili te dragocene poljupce!
Zar u moru realnih strahova, jedna mama mora da vodi računa u koje doba dana kači veš; da li je svom detetu rekla – Žabice; da li je crveno slovo kad mu seče nokte, da li je progovorilo pre nego što mu je dala da pojede ribu, da li ga je slučajno preskočila, pa će joj ostati tako malo?! Jer sve se to ne valja! A valja se, na primer, ne navikavati ga na ruke, odvajati u drugu sobu, ne reagovati na njegov plač! I to baš onda kada, kako naučna istraživanja kažu, dete bi izabralo majčin kontakt i zagrljaj, ispred hrane.
Za sve one zbog kojih, za svaki slučaj, vezujemo crvene končiće oko ruke i nosimo čeno luka u džepu, imam jedno veliko – Ne valja se. Čujem da je jako opasno ako se prekrši. Ne valja nikada majci malog ili velikog deteta, sluđenoj svakodnevnim izazovima i brigama, govoriti šta se valja ili ne valja.
Prekršiocu zabrane neće pomoći ni pu, pu, pu, ni tri koraka unazad, ni prekršteni prsti. Baš, baš ništa.
Piše: Maja Radović