Previše tehnologije a nedovoljno učenja?

mart 1, 2016

Mada sam pobornik praćenja savremenih tehnologija, kao i njihove svrsishodne primene u obrazovanju, ponekad uhvatim sebe kako razmišljam kao Ben Džonson, čiji tekst želim da podelim sa vama. Mada je većina mojih učenika na internet priključena kao na infuziju, sa teškom mukom uspevam da, bar u tragovima, izvučem iz svega toga nekakvu korist za njih. Umesto da tehnologije koristimo kao brži i lakši način za pretraživanje i skupljanje korisnih informacija i sticanje znanja, one češće učestvuju kao ometači umesto umesto kao podstrekači u procesu učenja. Moje đake najčešće „smara“ ta takozvana „korisna“ upotreba interneta. Zamislite šta se sve može propustiti na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru, dok oni gube svoje dragoceno vreme radeći neko istraživanje ili nastavni projekat za profesora!
Naravno, ne želim da se vratim tabli, kredi i grafoskopu, kao što pomenu Ben Džonson (a sumnjam da to i on sam želi), samo se pitam šta to nije u redu sa školom danas… Možda neko od vas ima odgovor.
5acd4_zastita-racunara-cyber.kriminal
Čitao sam knjigu Najpametnija deca na svetu, Amande Ripli i nisam mogao da se ne zapitam kako bi naše škole izgledale danas, da smo bili prinuđeni da predajemo bez tehnologije (uključujući i aparate za kopiranje). Ona opisuje tri školska sistema, u Južnoj Koreji, Finskoj i Poljskoj, lišena tehnologije koju mi, nastavnici u SAD, shvatamo zdravo za gotovo, i istražuje kako to da, posebno u oblasti matematike i nauka, njihovi najbolji učenici, sa ogromnom razlikom, nadmašuju naše najbolje učenike. Slažem se sa premisama njene knjige: razliku čine dobra nastava i visoka očekivanja, a tehnologija je šlag na torti. Bojim se da smo došli do tačke kada naši učenici provode više vremena koristeći tehnologiju i manje vremena posvećuju stvarnom učenju.
Možda ne postoji aplikacija za to…
Da, znam, postoje i drugi faktori koji doprinose boljim rezultatima na PISA testovima (Program for International Student Assessment/Program za internacionalnu procenu znanja učenika) u tim zemljama – duži školski dan; napredni programi u nastavi nauka i matematike u tim zemljama počinju ranije, već u osnovnoj školi, a ne srednjoj kao u SAD; imućniji roditelji u Koreji za svoju decu plaćaju i dodatno podučavanje, hagwon, na privatnim časovima, koji traju do deset časova uveče, pa i duže, što znači da radni dan korejskih učenika traje čak i do 14 sati (prim. prev.); tamo ima manje aktivnosti u kojima nema suštinskog učenja, kao što je sport, elektronska komunikacija od kuće ili aplikacije za kurseve posredstvom računara; manje je učenja zasnovanog na usko usmerenim planovima i programima…
I pored toga što se sve te stvari u pomenutim državama kontrolišu, njihovi najbolji i najpametniji učenici nadmašuju naše. Da, znam, neki bi mogli pitati: „A po koju cenu?“ Ali to je još jedna tema o kojoj možemo razgovarati kasnije. Ono na šta ja ciljam je da je učenje naših učenika tako razvodnjeno obilnim izvorima informacija i pristupom svim vrstama znanja i učenja, da oni više i nisu baš impresionirani učenjem. Jedini izazov koji se stavlja pred njih u SAD su matura i pozdravni govor nakon toga, pa čak i onda prilično teško dolazimo do najvažnijih stvari.
Na primer, mi smo svi iskusili „app“ maniju i muka nam je od pitanja kao što su: „Da li postoji aplikacija za to?“ A evo, pred nas se stavljaju i novi načini za odvlačenje pažnje: Zašto ne ohrabrujemo učenike da koriste svoje dragoceno vreme za „učenje“ putem društvenih medija?! Uostalom, oni već i sami troše sate svog vremena na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i bezbrojnim drugim društvenim mrežama.
Da odgovorim na to pitanje, ja se osećam kao Harrison Ford koji je igrao pukovnika Grafa u Enderovoj igri, kada Ender pita zašto mail nije poslat. Graf je izjavio da su kadeti imali slobodu, što se njih lično tiče, da budu zabrinuti, ali on ne bi dozvolio „nefiltriranu komunikaciju“ koju porodica (i ostali) ne bi mogli razumeti i koja bi ometala kadete u obavljanju svoje primarne misije.
Samo obično učenje!
Moram da vam kažem da mi je dovoljno što provodim poprilično vremena u filtriranju komunikacije koja potiče iz usta učenika u razredu, a kamoli još i da kontrolišem šta su poručivali ili pisali svojim drugarima izvan učionice. Mada Fejsbuk ima stvarno „kul“ način da pomagne ljudima da ostanu u kontaktu jedni sa drugima i njihovim životima, potrebno je izdvojiti značajno vreme, ne samo da se učestvuje, nego i da se pregleda šta svi ti drugi ljudi rade. Da bi se izdvojilo ono što je korisno iz svih besmislenih blebetanja na koje se tamo može naići, potrebno mnogo vremena. Doduše, ako je ta komunikacija vezana za neki projekat, poput saradnje preko internet servisa Evernote, Assemblee ili FieldNotes, onda i ja mogu da vidim svrhu i razlog da jedni sa drugima podelimo svoja razmišljanja putem interneta, ali to može da se uradi isto tako lako licem u lice – što je još uvek daleko moćniji način. Naravno, ako geografski razdvojene grupe učenika treba da sarađuju, tu tehnologija svakako može pomoći, ali čak ni tada ništa ne može u potpunosti zameniti susret licem u lice.
Dakle, ako želimo da naši učenici rade bolje, mislim da možemo naučiti nešto od zemalja koje su nas, prilično lako, potukle do nogu na PISA testu, koji je osmišljen da testira sposobnost razmišljanja. Ponekad poželim da mogu da se vratim u dane školskih tabli i krede, folije za grafoskop; ne samo da bih pojednostavio nastavu i učenje, nego, pre svega, da bih umanjio brojne smetnje koje učenike ometaju da se fokusiraju na ono što je zaista važno – na obično učenje. Imate li ideju o tome kako da to uradite? Voleo bih da čujem nešto o vašim uspesima u povratku na osnovu učenja kao takvog.
Prevod B. Kondžulović
Izvor: http://knjigoljupci.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama