Priča mi drugarica, moja vršnjakinja, kolegenica (tu negde oko 55 godina) intelektualka, potiče iz radničke porodice, zaposlena još uvek, prilično cenjena u svojoj branši, kako je ovih dana, igrom slučaja krenula u neke analize i poređenja i još uvek je u šoku od zaključaka do kojih je došla.
Elem, mlade žene i majke su totalno pogubljene u svojim slobodama, borbama za ravnopravnost, dominacijom, željom za uspešnom karijerom, podelom posla sa supružnikom (jer su negde pročitale da se poslovi ne dele na muške i ženske), ručkove ne spremaju (donose im na adresu), roditelje ne posećuju (ni njene, ni njegove) i ne brinu o njima ( jer, Bože moj, tako je na zapadu-opet negde pročitale), svoju decu vaspitavaju po nekim savremenim metodama (brdo igračaka koje koriste tonu baterija), bez zdrave konverzacije da po nekad moja drugarica pomisli da su im i deca igračke na baterije. I gle čuda, te mlade majke su i dalje nezadovoljne, neispunjene i veoma teški sagovornici jer su njima uvek neki drugi krivi.Kaže, razgovor ne prihvataju, savet još manje, pomoć ni pod razno.
Sada sam i ja u rebusu. Da li je do VREMENA u kome smo živele nas dve, u kome je lepo vaspitanje, poštovanje, samoodricanje, briga o porodici,tolerancija, empatija, bilo alfa i omega kakvu god diplomu i zvanje da smo imale? Do čega je?
Ona mi reče:“Do nas je! Iz naših porodica su izašle. Nije greška što sa svojom kćerkom ne razmenjujem recepte, ne pijem kafu nedeljom u nekom kafiću i što ne idemo na koncerte. Greška je što ona mene, svoju majku doživljava krivcem za svoje neispunjene ambicije.“
Da, reč je o našoj deci koja su sada svoji ljudi, rasplinuti između tradicionalnog (kojeg preziru) i savremenog (kome teže) načina života.
Nije im lako!