Прича ми другарица, моја вршњакиња, колегеница (ту негде око 55 година) интелектуалка, потиче из радничке породице, запослена још увек, прилично цењена у својој бранши, како је ових дана, игром случаја кренула у неке анализе и поређења и још увек је у шоку од закључака до којих је дошла.
Елем, младе жене и мајке су тотално погубљене у својим слободама, борбама за равноправност, доминацијом, жељом за успешном каријером, поделом посла са супружником (јер су негде прочитале да се послови не деле на мушке и женске), ручкове не спремају (доносе им на адресу), родитеље не посећују (ни њене, ни његове) и не брину о њима ( јер, Боже мој, тако је на западу-опет негде прочитале), своју децу васпитавају по неким савременим методама (брдо играчака које користе тону батерија), без здраве конверзације да по некад моја другарица помисли да су им и деца играчке на батерије. И гле чуда, те младе мајке су и даље незадовољне, неиспуњене и веома тешки саговорници јер су њима увек неки други криви.Каже, разговор не прихватају, савет још мање, помоћ ни под разно.
Сада сам и ја у ребусу. Да ли је до ВРЕМЕНА у коме смо живеле нас две, у коме је лепо васпитање, поштовање, самоодрицање, брига о породици,толеранција, емпатија, било алфа и омега какву год диплому и звање да смо имале? До чега је?
Она ми рече:“До нас је! Из наших породица су изашле. Није грешка што са својом кћерком не размењујем рецепте, не пијем кафу недељом у неком кафићу и што не идемо на концерте. Грешка је што она мене, своју мајку доживљава кривцем за своје неиспуњене амбиције.“
Да, реч је о нашој деци која су сада своји људи, расплинути између традиционалног (којег презиру) и савременог (коме теже) начина живота.
Није им лако!