Прича о Дедалу и Икару и загонетка за родитеље и децу

Пре неколико дана сте на нашем сајту могли да прочитате интервју са проф др Надом Кораћ, професором психологије и психотерапеутом. Том приликом одговорила је на наша питања која се тичу дечјих осећања и начина на који пролазе кроз ову ситуацију у којој се налазимо. Оно о чему тада нисмо говорили јесте њена књига Лавиринт која је заправо одличан начин да деца и родитељи проведу квалитетно заједничко време.

Можете ли нашим читаоцима рећи каква је то књига и коме је намењена?

Да, занимљиво је и веома охрабрујуће то што смо током ових мучних недеља видели много тога – свако у својој околини, а и у медијима и на друштвеним мрежама. Притешњени ‘кућним притвором’, а застрашивани и систематски слуђивани свиме што долази изван њега, родитељи су били подстакнути да измишљају разне начине да својој деци, а и самима себи, живот учине бар подношљивијим, ако не и лепшим, бољим и квалитетнијим. То је велика добит и за децу и за њих, и та добит далеко превазилази ову ситуацију. Јер онда кад се, као родитељ, запитам шта би у овој ситуацији стварно могло да заинтересује моје дете, да га опусти, развесели, омогући му да се интелектуално активира, да га нечему научи… то је тренутак за какав у уобичајеним животним околностима ретко имамо прилику или га напросто теже препознајемо, јер нам је свакодневно пажња усмерена на много разних страна. Ако смо у неком таквом тренутку успели да стварно допремо до свог детета – а то ће сваки истински заинтересован родитељ лако препознати – знаћемо како да то радимо и убудуће. Наглашавам: КАКО.

Ствар је, дакле, у томе да из оваквих ситуација понесемо сећање на те тренутке стварног повезивања са дететом – на то како смо се тим тренуцима заједно радовали. Чему смо се радовали заправо је мање битно – за различиту децу и различите родитеље то могу бити различите ствари. Па ево, за неку децу и неке родитеље, можда ће такав повод за повезивање дати моја књига Лавиринт – одабрани грчки митови за читање и преправљање.

Лавиринт се састоји од 20 митолошких прича, представљених на необичан начин: свака прича је испричана до одређене тачке, а дете се позива да је самостално заврши. Ово је за њега подстицај да логичким закључивањем дође до решења, или да измашта оно које му делује најприкладније, најпожељније, најзанимљивије… Оваква интелектуална и емоционална укљученост подстиче дететову креативност и вештине решавања проблема, као и интересовање за грчку митологију.

У другом делу књиге дата су решења за сваку од прича. Где год за то има основа, приче се позивају на изразе из грчке митологије који се користе у свакодневном животу (Ахилова пета, Прокрустова постеља, Пандорина кутија, итд).

Књига је првенствено намењена деци основношколских узраста (8 – 12 година), али се може читати и млађој деци. Старијој деци, па и одраслима, она може бити занимљива као подсетник на приче које су им већ познате и као подстицај за даље упознавање грчке митологије.

Пошто је овако конципиран, Лавиринт може бити повод за различите самосталне и/или заједничке активности. Сугестије за неке од њих дате су у уводном тексту, под насловом: Како да читаш ову књигу. Сигурна сам, међутим, да би сваки родитељ, већ према узрасту, склоностима и интересовањима свог детета или деце, пронашао неки свој приступ. Ево овде се може погледати како Лавиринт изгледа изнутра: осим садржаја и увода, могу се прочитати прве три приче, али само њихови први делови.

Решења се могу наћи само у књизи, која је доступна и у штампаном и у електронском облику. Иако ја много више волим штампане књиге, ове електронске су можда згодније сада кад има смисла настојати да се додиривање различитих површина сведе на минимум.

Пошто бих ипак волела да ваши читаоци могу да виде како изгледају те приче из два дела, ево даћемо им могућност за то. Пре неког времена сам, наиме, написала још једну књигу, на потпуно исти начин као и Лавиринт, али са новим причама. Књига се зове Мала митолошка радионица и, пошто још нема издавача, поделићу с вашим читаоцима једну од прича. Прича се зове Дедал и Икар – Сан о крилима и слободи. Та прича је у овом тренутку посебно занимљива, јер као да је писана за њега: она је, између осталог, тематизација односа детета према родитељским упозорењима, изреченим из бриге за његову добробит. Такође, она се врло згодно повезује с првом, насловном причом из Лавиринта – коју ће ваши читаоци лако наћи на овде доступном сајту издавача те књиге.

Ево, најпре, првог дела те нове приче. Ваши читаоци су први који имају могућност да је прочитају.

ДЕДАЛ И ИКАР – Сан о крилима и слободи

Да, Дедал из ове приче је исти онај Дедал који је за критског краља Миноса саградио Лавиринт. Ако још не знаш каква је то грађевина била, ко је у њој био заточен и шта се важно тамо догодило, све то можеш сазнати из књиге која се, као и та грађевина, зове Лавиринт.

Дедал је био највећи градитељ свог времена, а уједно и вајар и каменорезац. Славу је стекао у својој родној Атини, много пре него што је доспео на Крит. На ту славу је био јако поносан и љубоморно ју је чувао. Толико љубоморно да није могао да поднесе да му се ико приближи у умећима и вештинама којима је суверено владао. Тај страх да ће га неко превазићи био је толико велики да га је претворио у злочинца: свог паметног и даровитог сестрића Тала убио је из љубоморе што је изумео шестар, тестеру и грнчарски точак! Иако није хтео да призна тај страшни злочин, Дедал је у Атини осуђен за убиство, али је успео да побегне. После неког времена лутања доспео је на острво Крит, под заштиту краља Миноса. Тамо је саградио Лавиринт и прославио се даровитошћу и умећем, али му је живот под Миносовом влашћу, на острву са свих страна окруженом морем, постао неподношљив. Почео је да сања о бекству… И – досетио се! Направиће крила, да, права правцата крила од птичјег перја, за себе и за свог малог сина Икара! И нико више, никад, неће моћи да их спречи да оду тамо где желе…

Направио је Дедал крила, пажљиво ређајући птичја пера, степенасто од најмањег до највећег, повезао их концем и залепио воском. Крила је затим пажљиво наместио, најпре себи, и показао Икару како да с њима нађе равнотежу, како да маше и да се вине у ваздух. Пре него што је мала крила наместио Икару, загрлио га је и рекао му нешто што му је могло сачувати живот. Икар га, нажалост, није послушао… Шта је то Дедал рекао Икару? Пре него што у другом делу књиге пронађеш одговор, покушај да замислиш шта би теби, у таквој ситуацији, рекао неко ко те много воли и брине за твој живот.

Крај ове приче је врло згодан повод за разговор с дететом, који би родитељу могао открити како дете доживљава његова упозорења и опомене и како се према њима односи. Будући да је то једна од најважнијих тема у односима родитеља и деце, понекад животно важна (баш као у овој причи), добити од оваквог разговора могу бити веома значајне. У решењу које следи, читаоци ће наћи неке могуће правце којима би размишљање и разговори о овој важној теми могли да се наставе. Али, пре него што га прочитајте покушајте одговор да пронађете сами.

ДЕДАЛ И ИКАР – Сан о крилима и слободи (Решење)

“Лети, сине мој, увек средњим путем! Ако летиш сувише ниско, можеш крилима дотаћи воду, па ће се крила натопити а ти ћеш заједно с њима потонути. Ако летиш превисоко, можеш се сувише приближити сунцу и крила ће се запалити! Зато увек лети средњим путем између воде и сунца, пратећи мој пут.” Ово су биле последње речи које је Дедал изговорио свом сину. Понесен плаветнилом и бескрајем неба и мора, заборавио је Икар очеве речи и винуо се високо, високо … У тренутку кад се Дедал окренуо да види да ли га прати, Икар се већ сувише приближио сунцу и восак којим су крила била залепљена од топлоте се истопио. Крила су се распала и дечак се суновратио у море. Кад је Дедал угледао перје како плива по површини мора, спустио се на оближње острво, на које је море убрзо избацило Икарово беживотно тело. То острво, на коме је ојађени отац сахранио свог сина, налази се у Егејском мору и отад се зове Икарија.

У неким књигама пише да је овај трагични догађај био Дедалова казна за убиство сестрића Тала. Ова прича, једна од најпознатијих у грчкој митологији, добар је повод и за размишљање о родитељским саветима: слушати их увек, без поговора, или не баш увек? Пре свега, да ли их увек разумеш? Ако их разумеш, али их не слушаш, како ћеш се се сачувати од опасности? Ако их не разумеш, али их слушаш, како ћеш научити да самостално одлучујеш? Како да уживаш у слободи а да не доведеш себе у опасност? И још много, много питања о опрезности и слободи…