Човекољубље управника ОРЛ Клинике у Клиничком центру Војводине
Пре неколико дана сам довезао мајку на хируршку интервенцију на синусима у Клинички центар Војводине. С обзиром на то да се све требало урадити под тоталном анестезијом, мајка је морала остати 3 дана на клиници.
Термин доласка и интервенције се поклапао са мојим одласком у Републику Српску на хуманитарни бал у Градишку, такође на три дана. Мајка и ја смо се договорили да је довезем у поласку и дођем по њу у Нови Сад у повратку из Р.Српске.
По доласку на клинику сам јој понео торбу И заједно отишао са њом до пријема. Међутим нисам могао чекати са њом, јер се на пријем понекада чека и пар сати, а колеге су ме чекале у колима испред клинике. Чекао нас је дуг пут, и дефинисан распоред.
Мајка ми је причала шта се десило након мог одласка. Наишао је човек у белом мантилу, који је њој деловао као медицински техничар, јер је био обичан и изузетно љубазан човек. Узео је њену торбу и повео је директно код докторке која је требала да изврши интервенцију.
-Докторка нема смисла да ова старија жена чека у ходнику, да ли вас могу замолити да је одмах примите и сместите.
Докторка, такође изузетно љубазна је одмах примила мајку.
Мајци је одмах било чудно да техничар може тако да наступи код докторке.
Тај фини човек је накнадно више пута посећивао мајку, питао је да ли јој нешто треба. После операције, док се мајка будила, дочекао је исти човек са осмехом да јој каже да је све одлично прошло И да не брине.
И наредна два дана је стално посећивао, причали су о свему, чак и о кухињи. Мајци је и даље било чудно да се неко толико ангажује око ње, са толико топлине и љубазности.
Када је дошло време да мајка напусти клинику, поново је чекала на ходнику са торбом, јер сам ја мало каснио због снега на путу.
Исти дивни човек је опет срео мајку.
- Зашто чекате на ходнику Марија?
- Па син мало касни, враћа се из Босне, али доћи ће ускоро.
-Марија хајде да се договоримо ако желите останите овде још један дан, а сина позовите и реците му да полако вози, снег непрестано пада. Одморите још мало.
Мајка се коначно усудила да га пита ко је он, када јој нуди да остане још један дан у болници…
- Ја сам госпођо професор Драган Данкуц, начелник ове клинике. Имам мајку ваших година, и волео бих да се сви опходе према њој, као ја према пацијентима. И знам да ће бити тако, уколико то заслужим.
Испоставило се да је овај лекар професор Медицинског факултета у Новом Саду, и председник Друштва лекара Војводине.
Ми смо склони да истичемо лоше стране нашег друштва. У тзв. развијеним И богатијим државама, наићи ћете на изузетну професионалност лекара, свакако И љубазност, али никада на оволико човекољубље.
Подсећам и да је више врбашких лекара добило октобарску награду, колико због сјајних резултата у медицини, толико због односа према пацијентима.
Толико најдивнијих прича, на стотине, хиљаде сведочења бескрајне љубави према пацијентима, са најтежим сметњама И инвалидитетима, из најтежих социјалних категорија. Ван сваке медицинске логике, безброј случајева преживелих људи који сведоче годинама о бескрајној љубави на коју су наишли у нашим медицинским установама.
На сваком кораку живе много добри људи, само нас неко бомбардује лошим вестима, и стиче се погрешна слика о нашем друштву.
Време је да схватимо да у нашем друштву живи велики број појединаца који су најпозитивнији примери људске цивилизације.
Имамо од кога да учимо, на кога да се угледамо, да се поносимо, имали смо увек кроз историју, имамо и данас!
пс. Допуна због коментара појединаца зашто сам оставио мајку саму и отишао на бал… Зато што се годинама бавим подршком деци са тешкоћама, развијам програме и сарадњу са другим удружењима, јачамо капацитете. Имам једно дете, сина са аутизмом, и имам обавезу и према њему. Бал је био хуманитарног карактера, имао сам благослов мајке која ме је молила да не остајем са њом, а интервенција је била ипак рутинска. Хвала вам што покушавате да покварите причу, не можете ипак!