Од прошлог марта, када је све ово почело, могли смо да прочитамо хиљаде коментара родитеља и наставника на друштвеним мрежама који показују да ни једни ни други нису задовољни. “Ми нисмо учитељи, не можемо да учимо са својом децом.” “Ми нисмо дадиље, не желимо да ризикујемо животе да бисмо чували децу.”
Умеле су те препирке и преписке да трају до у недоглед, а да се нико не запита – а шта се, за све то време, дешава у мислима и срцима ДЕЦЕ.
Једна наставница из Новог Сада, управо се то запитала. Она је ушла на час и поставила то једно једноставно питање – децо, како сте ВИ у свему овоме?
Ево њене приче:
Улазим у учионицу другог разреда, са осмехом.
– How are you?
Сви механички одговарају. И заћуте.
Али ја осетим, знам.
(‘ајд буди нормална, први покушај)
Цртам породицу на табли (по програму).
Да их насмејем (а боље и не знам цртати).
Осетим и тај смех.
Јавља се један дечак:
– Знаш teacher Тања, учитељица нам је болесна.
– Биће добро. Вратиће се брзо. Знам.
(‘ајд буди нормална, други покушај)
Цртају. Идем од стола до стола. Гледам цртеже. Могу на основу цртежа да видим какво је дете (у 90% случајева). Ма, из очију.
Један дечак црта пса.
– Имаш ли брата или сестру?
– Имам брата, али га не волим.
– Волиш, знам. Где су мама и тата?
– Раде.
У другом реду… једна девојчица исто. Само пас. Друга само себе нацртала.
Нема трећег покушаја!
– Хајде оставите оловке… гледајте ме.
– Како се осећате? Шта вас мучи? Пита ли вас неко како се сналазите? Шта вам фали?
Ово није нормално око нас, зар не?
(Тој констатацији ми помаже звук хитне која пролази. Сви гледамо у правцу прозора)
– Ја знам како се осећате.
(Причам малим, великим људима.)
Мук. И онда крене прича… свако своју.
Једна девојчица се расплакала.
– Јесам нешто погрешно ја рекла?
– Не… Тата ми има ковид.
– Плачи. Тај плач је добар. Због оцене плач није добар.
Звоно.
Седе. Не устају.
Ја морам на други час.
– Будите ми добро и добри. Проћи ће и ово. И учитељица ће бити добро. Вратиће се ускоро. Знам.
Прилази ми девојчица која је плакала. Даје ми цртеж са нацртаним срцем.
– Могу ли учитељице да вас загрлим?
– Наравно.
Расплакаћу се, али не смем.
(Који оно беше покушај да будем нормална?)
Е, моја децо… Све осетим, знам. А и сама се питам има ли краја више овоме.
ПРИЧАЈТЕ с децом. Не живимо паралелну стварност. Све они осећају.
Збуњени смо ми, велики, а они још више.
Једни другима смо потребни. Сад највише.
А научиће и да цртају и енглески, ма све ће научити.