Od prošlog marta, kada je sve ovo počelo, mogli smo da pročitamo hiljade komentara roditelja i nastavnika na društvenim mrežama koji pokazuju da ni jedni ni drugi nisu zadovoljni. „Mi nismo učitelji, ne možemo da učimo sa svojom decom.“ „Mi nismo dadilje, ne želimo da rizikujemo živote da bismo čuvali decu.“
Umele su te prepirke i prepiske da traju do u nedogled, a da se niko ne zapita – a šta se, za sve to vreme, dešava u mislima i srcima DECE.
Jedna nastavnica iz Novog Sada, upravo se to zapitala. Ona je ušla na čas i postavila to jedno jednostavno pitanje – deco, kako ste VI u svemu ovome?
Evo njene priče:
Ulazim u učionicu drugog razreda, sa osmehom.
– How are you?
Svi mehanički odgovaraju. I zaćute.
Ali ja osetim, znam.
(‘ajd budi normalna, prvi pokušaj)
Crtam porodicu na tabli (po programu).
Da ih nasmejem (a bolje i ne znam crtati).
Osetim i taj smeh.
Javlja se jedan dečak:
– Znaš teacher Tanja, učiteljica nam je bolesna.
– Biće dobro. Vratiće se brzo. Znam.
(‘ajd budi normalna, drugi pokušaj)
Crtaju. Idem od stola do stola. Gledam crteže. Mogu na osnovu crteža da vidim kakvo je dete (u 90% slučajeva). Ma, iz očiju.
Jedan dečak crta psa.
– Imaš li brata ili sestru?
– Imam brata, ali ga ne volim.
– Voliš, znam. Gde su mama i tata?
– Rade.
U drugom redu… jedna devojčica isto. Samo pas. Druga samo sebe nacrtala.
Nema trećeg pokušaja!
– Hajde ostavite olovke… gledajte me.
– Kako se osećate? Šta vas muči? Pita li vas neko kako se snalazite? Šta vam fali?
Ovo nije normalno oko nas, zar ne?
(Toj konstataciji mi pomaže zvuk hitne koja prolazi. Svi gledamo u pravcu prozora)
– Ja znam kako se osećate.
(Pričam malim, velikim ljudima.)
Muk. I onda krene priča… svako svoju.
Jedna devojčica se rasplakala.
– Jesam nešto pogrešno ja rekla?
– Ne… Tata mi ima kovid.
– Plači. Taj plač je dobar. Zbog ocene plač nije dobar.
Zvono.
Sede. Ne ustaju.
Ja moram na drugi čas.
– Budite mi dobro i dobri. Proći će i ovo. I učiteljica će biti dobro. Vratiće se uskoro. Znam.
Prilazi mi devojčica koja je plakala. Daje mi crtež sa nacrtanim srcem.
– Mogu li učiteljice da vas zagrlim?
– Naravno.
Rasplakaću se, ali ne smem.
(Koji ono beše pokušaj da budem normalna?)
E, moja deco… Sve osetim, znam. A i sama se pitam ima li kraja više ovome.
PRIČAJTE s decom. Ne živimo paralelnu stvarnost. Sve oni osećaju.
Zbunjeni smo mi, veliki, a oni još više.
Jedni drugima smo potrebni. Sad najviše.
A naučiće i da crtaju i engleski, ma sve će naučiti.