Насиље у школи се дешава само ако је подржано. Ћутањем или из интереса. Тако је било раније, тако је сад, само је у последње време постало видљивије јер су нас неке сцене освестиле, а трагедије ошамариле.
Догађај о коме ћу причати десио се пре тридесет година, на почетку моје наставничке каријере. Намерно га бирам јер је у свим аспектима једнак овоме што живимо данас. Исти је образац, исте реакције учесника. После буре, учини се све да памћење што пре избледи и живот потече као да ништа није било. Жртва је остављена сама себи на старање и сналажење. Она у колективном забораву и тапшању по рамену преживљава нови круг понижења. Болна места мора да крије јер је позивају на професионалност, али она једнако пеку у данима сталног преиспитивања, у флешбековима који севају, у осећају недовољности и срамоте.
Ево приче.
Почетник сам. Добијам, између осталог, један осми разред и улазим у њега потпуно неспремна, без икаквог упозорења на проблеме који ме очекују. Ту је један дечак, дете са извесним оптерећењем у одрастању, не у интелектуалном или физичком смислу, интелигентан је и физички супериоран у односу на своју генерацију, али су насиље, разузданост и простаклук образац његовог понашања. Налећем на мине већ на првим часовима, јер Б. реагује бурно, свађа се, добацује, излази кад он хоће, прекида, често ме исмева.
У зборници се жалим, пријављујем ПП служби и директору, дакле, не ћутим јер никад нисам ни била од оних који своје поразе на часу скривају, али неке велике помоћи нема, осим саучешћа и одмахивања руком: пусти, не нервирај се, проћи ће. Заправо, нико те никада не учи како треба превазићи овакве изазове, шта треба урадити, не постоји тренинг са конкретним инструкцијама. Једноставно, када дођеш у школу, скочиш и пливаш како знаш и умеш. Временом те заштити искуство или природни дар за сналажење и преживљавање.
А онда долази на ред писмени задатак. Оценим га, стижем у разред и пакао почиње. Б. је добио јединицу, састав је очајан у сваком погледу, он листа свеску театрално окрећући листове, бацајући је у бесу по клупи. Све је праћено виком и не постоји простор да му било шта смислено кажем. Смирујем се, покушавам да сасвим равним гласом допрем до њега и објасним оцену, укажем на грешке, али свака моја реч у њему изазива нови напад беса. У једном тренутку, он устаје, цепа свеску на ситне комаде, бучно измиче столицу и скаче на клупу, а затим наставља да се, све тако идући по клупама, примиче катедри за којом седим. Остала деца су се замрзла. Не дишу. Чекају расплет, а ја осећам како се кочим, трнци ми пролазе низ кичму. Последњим снагама понављам у себи како не смем устати, ни викнути, ни спустити поглед са Б, показати да се плашим. Када је стигао до краја реда, Б. скаче пред катедру, удара обема шакама испред мене, видим му лице у крупном плану, изобличено и спремно на све. Гледам га право у очи, не мрдам се, глумим храброст, а у мени је нестало живота. Не знам шта следи, не знам како да се понашам, само имам свест да ће погрешан потез бити катастрофа, али прави не налазим у апсолутној менталној парализи. Истовремено осећам како ме на овој позорници помно прате сва остала деца. Понављам у себи: буди мирна, не дозволи да види страх, не спуштај поглед. Све се свело на покушај да одглумим достојанство.
Кад лупање по катедри није дало резултат који је очекивао, Б. се измиче и, у том предаху, ја устајем, узимам дневник и излазим из учионице. Захваљујем се богу и клецавим ногама одлазим код директора. Сад ме већ стижу сузе, причам шта је било и он одлази у разред. Гледам га као спас и подршку, али стиже разочарење. Директор се враћа и благо, заштитнички, са све руком на мом рамену, саопштава:
– Немој се нервирати. Само без драме. Ти си још млада. Па, није Б. хтео ништа лоше, само он дете не разуме зашто је добио кеца.
Не верујем шта чујем. Бесна сам, озлојеђена, а онда следи нови ударац:
– Не брини. Све ће се смирити. Узео сам свеске и обећао деци да ћу писмени ја поново прегледати. Ајд, сад…правац кући на неку лепу кафу и не мисли ни о чему.
Излазим у ходник, бришем лице као да ми је неко слину залепио по очима, али помоћи нема. Осећам само понижење. Дакле, није био довољан напад ученика, сада ми је и колега пљунуо на критеријум пред целим разредом. А сутра треба поново стати пред ту децу. Са чиме, питам се. И како?
Није директор имао ни једну примедбу на моје оцене. Све их је потврдио. Као бивши инспектор, чак је и похвалио начин на који су образложене, али осећај да сам крпа којом је пред свом децом избрисао под, стајао ми је као жиг на челу. Бар тако сам ја то видела.
Б. је кажњен укором разредног старешине, али и то једва:
– Види, не могу другачије. Па, знаш каква је ситуација код Б, а знаш и да му је мајка директорова школска другарица. Само стрпљења. Свануће јуни. Неће више бити наша брига.
Остао је Б. моја брига још цела два месеца јер прогањање и претње, иживљавање и добацивање нису престајали све до једног дана када је рекао како треба добро да размислим шта радим јер он зна и где станујем, и где ми се дете игра, и када излазим сама. Све сам пријављивала у школи. И наилазила на мук, немушто слегање раменима, уверавања да се Б. тако понаша на свим часовима. Није ме то тешило, само је стварало осећај личне недовољности, јер, како други, а ја не могу и не умем. Страх би ме преплавио кад год останем сама. На крају је мом мужу пукао филм. После једне жестоке кућне свађе у којој сам ја била против предлога да се он умеша јер би ме то довело у ситуацију јадне жене, немоћне да изађе на крај са неприликама, ипак је једног дана сачекао Б. и запретио му. И, чудно ми је то било тада, проблеми су престали. Сада знам да насилници разумеју једино закон силе.
Дакле, ово је било пре тридесет година. И данас је све исто иако се заједница заклања иза правилника и семинара, праћења и зарицања на нулту толеранцију. Имамо дете које је у свом личном животу нечим ометено, па му је насиље начин да постоји и побегне. Имамо родитеље који га штите на погрешан начин, тражећи везе и пречице, јер су и они, на неки начин, погрешни и грешни, па им је лакше да замету трагове, него да се суоче са истином и крену путем оздрављења. Имамо заједницу која ћути и склања се, чека да прође и проблем гурне у туђе двориште. Имамо школске службе и тимове са врло ограниченим овлашћењима, али и са слабом вољом да се ухвате у коштац са проблемом. Ако и крену у поступак, и не буду спречени на првом прагу, ту је мрак неких других служби које постоје само на папиру. Имамо жртву која нема ни саговорника, нема адекватну помоћ, ни у професионалном смислу, као вид едукације и обуке, ни у психолошком смислу, макар као раме за плакање. Јер жртва увек на крају остаје сама. Да се пресабира у чему је погрешила. Да се осврће јер је једина неспособна. Да се стиди. И, на крају, да ћути.
Жртва је код нас увек два пута изубијана. Када се насиље деси, а затим када пролази кроз топлог зеца, кроз шпалир равнодушних очију, које очекују да се прашина већ једном слегне и истина сакрије јер школа може изаћи на лош глас. Од жртве се прећутно тражи да се већ једном повуче и не таласа по бари из које може искочити још нешто друго, а давно закопано.
Свако насиље постоји само ако је подржано. Без обзира на то да ли је подршка у ћутању или интересу. Зато нам не могу помоћи никакви прописи, правилници, тимови, организације. Без промене менталитета који насиље правда, без промене обрасца у коме нас се не тиче ништа што није у нашем дворишту, без увиђања да су корени насиља у целом друштву, без уверења да, сузбијајући те корене, правимо дугорочне кораке, свака жртва ће погинути онолико пута колико јој се у сећање врати све што је преживела.