Nasilje u školi se dešava samo ako je podržano. Ćutanjem ili iz interesa. Tako je bilo ranije, tako je sad, samo je u poslednje vreme postalo vidljivije jer su nas neke scene osvestile, a tragedije ošamarile.
Događaj o kome ću pričati desio se pre trideset godina, na početku moje nastavničke karijere. Namerno ga biram jer je u svim aspektima jednak ovome što živimo danas. Isti je obrazac, iste reakcije učesnika. Posle bure, učini se sve da pamćenje što pre izbledi i život poteče kao da ništa nije bilo. Žrtva je ostavljena sama sebi na staranje i snalaženje. Ona u kolektivnom zaboravu i tapšanju po ramenu preživljava novi krug poniženja. Bolna mesta mora da krije jer je pozivaju na profesionalnost, ali ona jednako peku u danima stalnog preispitivanja, u flešbekovima koji sevaju, u osećaju nedovoljnosti i sramote.
Evo priče.
Početnik sam. Dobijam, između ostalog, jedan osmi razred i ulazim u njega potpuno nespremna, bez ikakvog upozorenja na probleme koji me očekuju. Tu je jedan dečak, dete sa izvesnim opterećenjem u odrastanju, ne u intelektualnom ili fizičkom smislu, inteligentan je i fizički superioran u odnosu na svoju generaciju, ali su nasilje, razuzdanost i prostakluk obrazac njegovog ponašanja. Nalećem na mine već na prvim časovima, jer B. reaguje burno, svađa se, dobacuje, izlazi kad on hoće, prekida, često me ismeva.
U zbornici se žalim, prijavljujem PP službi i direktoru, dakle, ne ćutim jer nikad nisam ni bila od onih koji svoje poraze na času skrivaju, ali neke velike pomoći nema, osim saučešća i odmahivanja rukom: pusti, ne nerviraj se, proći će. Zapravo, niko te nikada ne uči kako treba prevazići ovakve izazove, šta treba uraditi, ne postoji trening sa konkretnim instrukcijama. Jednostavno, kada dođeš u školu, skočiš i plivaš kako znaš i umeš. Vremenom te zaštiti iskustvo ili prirodni dar za snalaženje i preživljavanje.
A onda dolazi na red pismeni zadatak. Ocenim ga, stižem u razred i pakao počinje. B. je dobio jedinicu, sastav je očajan u svakom pogledu, on lista svesku teatralno okrećući listove, bacajući je u besu po klupi. Sve je praćeno vikom i ne postoji prostor da mu bilo šta smisleno kažem. Smirujem se, pokušavam da sasvim ravnim glasom doprem do njega i objasnim ocenu, ukažem na greške, ali svaka moja reč u njemu izaziva novi napad besa. U jednom trenutku, on ustaje, cepa svesku na sitne komade, bučno izmiče stolicu i skače na klupu, a zatim nastavlja da se, sve tako idući po klupama, primiče katedri za kojom sedim. Ostala deca su se zamrzla. Ne dišu. Čekaju rasplet, a ja osećam kako se kočim, trnci mi prolaze niz kičmu. Poslednjim snagama ponavljam u sebi kako ne smem ustati, ni viknuti, ni spustiti pogled sa B, pokazati da se plašim. Kada je stigao do kraja reda, B. skače pred katedru, udara obema šakama ispred mene, vidim mu lice u krupnom planu, izobličeno i spremno na sve. Gledam ga pravo u oči, ne mrdam se, glumim hrabrost, a u meni je nestalo života. Ne znam šta sledi, ne znam kako da se ponašam, samo imam svest da će pogrešan potez biti katastrofa, ali pravi ne nalazim u apsolutnoj mentalnoj paralizi. Istovremeno osećam kako me na ovoj pozornici pomno prate sva ostala deca. Ponavljam u sebi: budi mirna, ne dozvoli da vidi strah, ne spuštaj pogled. Sve se svelo na pokušaj da odglumim dostojanstvo.
Kad lupanje po katedri nije dalo rezultat koji je očekivao, B. se izmiče i, u tom predahu, ja ustajem, uzimam dnevnik i izlazim iz učionice. Zahvaljujem se bogu i klecavim nogama odlazim kod direktora. Sad me već stižu suze, pričam šta je bilo i on odlazi u razred. Gledam ga kao spas i podršku, ali stiže razočarenje. Direktor se vraća i blago, zaštitnički, sa sve rukom na mom ramenu, saopštava:
– Nemoj se nervirati. Samo bez drame. Ti si još mlada. Pa, nije B. hteo ništa loše, samo on dete ne razume zašto je dobio keca.
Ne verujem šta čujem. Besna sam, ozlojeđena, a onda sledi novi udarac:
– Ne brini. Sve će se smiriti. Uzeo sam sveske i obećao deci da ću pismeni ja ponovo pregledati. Ajd, sad…pravac kući na neku lepu kafu i ne misli ni o čemu.
Izlazim u hodnik, brišem lice kao da mi je neko slinu zalepio po očima, ali pomoći nema. Osećam samo poniženje. Dakle, nije bio dovoljan napad učenika, sada mi je i kolega pljunuo na kriterijum pred celim razredom. A sutra treba ponovo stati pred tu decu. Sa čime, pitam se. I kako?
Nije direktor imao ni jednu primedbu na moje ocene. Sve ih je potvrdio. Kao bivši inspektor, čak je i pohvalio način na koji su obrazložene, ali osećaj da sam krpa kojom je pred svom decom izbrisao pod, stajao mi je kao žig na čelu. Bar tako sam ja to videla.
B. je kažnjen ukorom razrednog starešine, ali i to jedva:
– Vidi, ne mogu drugačije. Pa, znaš kakva je situacija kod B, a znaš i da mu je majka direktorova školska drugarica. Samo strpljenja. Svanuće juni. Neće više biti naša briga.
Ostao je B. moja briga još cela dva meseca jer proganjanje i pretnje, iživljavanje i dobacivanje nisu prestajali sve do jednog dana kada je rekao kako treba dobro da razmislim šta radim jer on zna i gde stanujem, i gde mi se dete igra, i kada izlazim sama. Sve sam prijavljivala u školi. I nailazila na muk, nemušto sleganje ramenima, uveravanja da se B. tako ponaša na svim časovima. Nije me to tešilo, samo je stvaralo osećaj lične nedovoljnosti, jer, kako drugi, a ja ne mogu i ne umem. Strah bi me preplavio kad god ostanem sama. Na kraju je mom mužu pukao film. Posle jedne žestoke kućne svađe u kojoj sam ja bila protiv predloga da se on umeša jer bi me to dovelo u situaciju jadne žene, nemoćne da izađe na kraj sa neprilikama, ipak je jednog dana sačekao B. i zapretio mu. I, čudno mi je to bilo tada, problemi su prestali. Sada znam da nasilnici razumeju jedino zakon sile.
Dakle, ovo je bilo pre trideset godina. I danas je sve isto iako se zajednica zaklanja iza pravilnika i seminara, praćenja i zaricanja na nultu toleranciju. Imamo dete koje je u svom ličnom životu nečim ometeno, pa mu je nasilje način da postoji i pobegne. Imamo roditelje koji ga štite na pogrešan način, tražeći veze i prečice, jer su i oni, na neki način, pogrešni i grešni, pa im je lakše da zametu tragove, nego da se suoče sa istinom i krenu putem ozdravljenja. Imamo zajednicu koja ćuti i sklanja se, čeka da prođe i problem gurne u tuđe dvorište. Imamo školske službe i timove sa vrlo ograničenim ovlašćenjima, ali i sa slabom voljom da se uhvate u koštac sa problemom. Ako i krenu u postupak, i ne budu sprečeni na prvom pragu, tu je mrak nekih drugih službi koje postoje samo na papiru. Imamo žrtvu koja nema ni sagovornika, nema adekvatnu pomoć, ni u profesionalnom smislu, kao vid edukacije i obuke, ni u psihološkom smislu, makar kao rame za plakanje. Jer žrtva uvek na kraju ostaje sama. Da se presabira u čemu je pogrešila. Da se osvrće jer je jedina nesposobna. Da se stidi. I, na kraju, da ćuti.
Žrtva je kod nas uvek dva puta izubijana. Kada se nasilje desi, a zatim kada prolazi kroz toplog zeca, kroz špalir ravnodušnih očiju, koje očekuju da se prašina već jednom slegne i istina sakrije jer škola može izaći na loš glas. Od žrtve se prećutno traži da se već jednom povuče i ne talasa po bari iz koje može iskočiti još nešto drugo, a davno zakopano.
Svako nasilje postoji samo ako je podržano. Bez obzira na to da li je podrška u ćutanju ili interesu. Zato nam ne mogu pomoći nikakvi propisi, pravilnici, timovi, organizacije. Bez promene mentaliteta koji nasilje pravda, bez promene obrasca u kome nas se ne tiče ništa što nije u našem dvorištu, bez uviđanja da su koreni nasilja u celom društvu, bez uverenja da, suzbijajući te korene, pravimo dugoročne korake, svaka žrtva će poginuti onoliko puta koliko joj se u sećanje vrati sve što je preživela.