Ko daje za pravo bilo kome da stavlja decu u kalupe? Što to uopšte znači biti „prilagođen“?! Ako je to ono da budeš nevidljiv i neprimetan i ako je to ono da se ne ističeš po svojim prohtevima, snovima, ambicijama ili afinitetima, onda samo mogu reći da mi je izuzetno žao što nema više „neprilagođenih“.
Radeći u školi izazov mi je da posmatram decu i njihovo ponašanje u smislu uklapanja, povlađivanja većini i uopšte sindromu stapanja s masom. Princip čopora, nažalost, funkcioniše već od vrtićkih dana, a u školi to zna da bude zaista veliki problem o kojem se premalo govori. Nešto je izraženije kod devojčica, iako ni dečaci nisu izuzeci. Naravno da te škakljive godine kad još tražimo svoje mesto u sebi i u svetu nose klimave odluke koje su deo odrastanja i sazrevanja. One odluke u kojima ne mislimo na ono što bi stvarno hteli, već kako će na njih reagovati društvo koje nas okružuje. Želja za prihvatanjem po svaku cenu.
Deca koja znaju da filtriraju
Često promatram devojčicu u masi samu na velikom odmoru. Ona ne nosi one pufne na torbi. Ne nosi zlatne patike, niti peva pesme španske tinejdžerske zvezde sa TV-a. Ponekad posmatra stabla i oblake. Ponekad čita. Ponekad pokušava da razgovara s decom – ponekad i uspe. Kaže da bi volela da igra igre u kojima se ne vrišti i ne trči kao muva bez glave – ne vidi smisao. Ne zanimaju je balet ni moderni ples, ona ide na stoni tenis, jedina iz razreda.
Pa taj dečak. Ne ganja loptu svaki slobodan trenutak, jer kaže da mu to nije ni najmanje zabavno. Ali zato zna mnogo o planetama, programiranju i piše divne priče. Ne nosi frizuru sa crtom kao fudbaleri s naslovnica jer kaže da mu se to ne sviđa. To su ona deca koja su u dobrim odnosima sa svima, ali ni sa kim posebno. Nisu asocijalni, ali ne prihvataju sve olako. Filtriraju. Njihove mame ne ispijaju kafe ni ne pohode šoping centre samo da bi se deca družila. Nemaju potrebu na rođendanske proslave da zovu ceo razred i onda to propagiraju po društvenim mrežama. Roditelji takve dece često budu pozvani u školu. Jer su im deca „neprilagođena“. Često su odlikaši bez mrlje u ponašanju. Osim po mišljenju učiteljice ili stručne službe ustanove kako se nisu „uklopili“.
Princip školstva funkcioniše tako da su ta deca nepravedno zapostavljena. Uglavnom im je na nastavi dosadno. Ili iz razloga što su po zrelosti odavno ispred svojih vršnjaka, ili jednostavno vape za kreativnošću u pristupu. Ko daje za pravo bilo kome stavljati decu u kalupe? Što to uopšte znači biti „prilagođen“?! Ako je to ono da budeš nevidljiv i neprimetan i ako je to ono da se ne ističeš po svojim htenjima, snovima, ambicijama ili afinitetima, onda samo mogu reći da mi je izuzetno žao što nema više „neprilagođenih“. Odrasli ljudi provedu godine na psihoterepiji pokušavajući pronaći sebe. Istog onog sebe koje su mu ukalupili još kao malom da mu bude lakše!? Ma kome da bude lakše?!
Postoje deca, verovali ili ne, koja nikad nisu čula ni jednu pesmu Jelene Rozge ili Severine. Postoje deca koja nikada nisu odgledala utakmicu na televiziji. To su oni koji će na školsku zabavu poneti možda cede Roling Stounsa ili će smisliti lutriju za ceo razred, predložiti upravo smišljenu društvenu igru ili debatu… i svi će ih gledati u čudu. Nikoga ne glumeći, nikoga ne povredivši, onako divno prilagođene – sebi!
Tekst: Nataša Jukić, asistent u nastavi deci s poteškoćama; praktičar NLP-a