Нереално оцењивање, тј. пракса поклањања оцена један од највећих проблема нашег просветног система, многи су ме питали како бих ја решио тај проблем. Овде издвајам само део који се тиче реформе институција које могу да елиминишу или ублаже поклањање оцена у школама.
Предлажем промене три институције.
1. Наставници морају да буду “суверени” у одлучивању. Садашње решење подразумева да одељенско веће може да преиначи сваку оцену предметног наставника. Знајући да свака оцена може да им буде промењена мимо њихове воље, наставници се сами прилагођавају очекивањима родитеља осталих наставника, и — поклањају оцене. Када би знали да то није могуће, део наставника би оцењивао реалније.
2. Притисак на наставнике да поклањају оцене је сада практично бесплатан. То охрабрује родитеље да врше притисак да би деци побољшали животне шансе. Претпоставите, међутим, да се притисак, ма од кога долазио, третира као мобинг и буде подложан правној санкцији. Када би родитељи, наставници или директори школа после сваког пристиска на предметног наставника били суочени са санкцијом за мобинг, круг људи који врши притисак на наставнике би се сузио.
3. На крају школовања сваке генерације може се упоредити просечна оцена сваког ђака из основне школе са оценом добијеном на малој матури. Наставници школа у којима се покаже средње јака корелација између ове две оцене за већину ђака добијају награду у виду ванредног повећања зараде. Остале школе остају без повећања. Са оваквим системом сви наставници имају подстицај да реално оцењују, без обзира на то да ли ђаку треба да дају двојку или петицу. Важно је да свака оцена буде реална да би просечна оцена сваког ђака била што ближа оцени добијеној на малој матури. Тиме се код наставника ствара додатни интерес да се одупру притиску који се врши како на њих, тако и на друге.
Чуо сам и примедбе како поклањање оцена у школама није проблем. Такво размишљање је погрешно. Поклањање оцена ствара основ за негативну селекцију у друштву. Када некоме дате већу оцену од оне коју заслужује, индиректно му сугеришете да је успех без труда и рад могућ. Још важније, некоме ко вреди мање сте дали потврду да вреди више. Ако се таква пракса настави и кроз касније школовање, долази се до следећег исхода: уместо да најзахтевније и најодговорније послове обављају најквалитетнији појединци, негативна селекција омогућава исподпросечнима и незаинтересованима да „лактањем“ заузму важније позиције у здравству, судству, култури, уметности, политици, привреди, спорту итд. То „истискује“ из система оне вредније и квалитетније. Ови други су на крају принуђени да своју срећу потраже у неким другим друштвима која више цене труд од поклањања оцена, и квалитет од лактања.
ИЗВОР: dusanpavlovic.in.rs