Прочитајте причу о једној Милици из породилишта

фебруар 11, 2016
Једна Новосађанка поделила је на свом Фејсбук профилу једну причу и пробала да да одговор на питање – шта је срећа?
12439260_836829449756372_7539700106766849940_n
Дирљив статус на Фејсбуку је за кратко време поделило скоро 500 људи натераће вас да се замислите. Преносимо вам га у целости:Улазим у породилиште.. На порођајном столу млада особа која има двадесетак година, мршава, упалих образа, тамних подочњака. Не чује се…
Бабица ми прилази и каже. Докторка, жена је дилатирана шест центиметара. Термин порођаја је крај следећег месеца а беба је баш мала.
“Како се зовеш”, питам и прилазим жени.
“Милица”, каже једва чујно.
“Одакле си”, настављам са питањима.
“Одавде”, каже, “ту сам се удала”.
“Добро Милице, што си тако мршава? Једеш ли ти уопште”, питам.
“Да, одговара кратко. Добро једем. Знате докторка, мој муж ради и заради, не пије. Добар је. Сваки дан имамо хлеба и понешто скувамо. Лепо живим, не жалим се” прича.
Ја почињем да се ледим… Схватам да је искрена. Да је то стварно тако. Она стварно једе само једном дневно и мисли да је то у реду.
“Милице, кога имаш? Брата, сестру”, упитам.
“Само сестру докторка, али она је у хранитељској породици. Знате мама је умрла, тата ради по цео дан и није знао шта ће са мном. А била сам вредна, чистила сам, кувала. Одем на пијацу и узмем зелениш што баце. А баце добру храну. Каже он мени, Милице нашао сам ти мужа. И довео га. Иди дете са њим, биће ти боље него овде. И тако сам се ја удала”, каже.
“И је л’  ти леп муж?”, покушавам да се нашалим.
“Добар је”, прозбори и наставља да ћути. Само гримасе на лицу показују да је боли. Млада жена која прихвата реалност ма колико била тешка, која не зна за боље, мртва у својој немоћи да било шта промени.
Бабица ми доноси њене анализе крви… Бацам поглед на папир и стеже ми се кнедла у грлу. Тешка анемија, хипопротеинемија.
“Знате, наставља… Ово је девојчица. Зваћу је Анђела. Имам ствари. Све сам опрала и сложила, знате стварно су ко нове. И пелене, имам и пелене. Него, немојте да се љутите мислим да ћу да се напнем.
“Напни се Милице”, кажем и гледам у бабицу. Сви ћутимо. Немамо речи. А изнутра нас стеже, боли..
Хајде Милице, најјаче што можеш, напни. Милица слуша, њено мршаво тело даје сву своју снагу. И она се породи. Беба мршава, али лепа, плаче, црнокоса.
“Душо, мама те је дочекала. Душо, дајте ми је да је љубим”, каже.
Узима је грли, љуби и плаче од среће.
“Душо, ти си мени све. Колико је тешка докторка”, пита.
“Ево само мало, Милице измерићемо бебу”, објасним. Беба је тешка 2200 грама. Терминска беба, беба гладне Милице.
“Лепа је докторка, стварно је лепа”.
“Јесте Милице, лепа…”
Терам бабицу да јој донесе ствари, да је пресвучемо. Бабица обара поглед. Одлази у припрему и доноси кесу, најлонску, обичну и у њој једна стара спаваћица, једна кеса уложака и сапун.
“Милице јеси ли гладна, жедна?”
“Нисам, јешћу касније. Не брините, не треба мени много”. И први пут Милица има осмех.
Излазим из породилишта. Чека ме низак човек.
“Ја сам Милицин муж. Да ли је Милица добро?”
“Јесте”, кажем и гледам га. Изношена мајица, али чиста, велика тренерка и поцепане патике. Руке, грубе, рањаве. Породила се и беба је добро. Срећан је.
“Молим вас, дајте ово Милици”, рече и пружа малу кутију кекса и сок. “Нека једе, треба да доји, а ја ћу доћи сутра.. Ето кренуло ми, имам да радим…
Одлазим пуна туге. То је стварност. Ту око мене.
Сутрадан у визити, долазим до ње. Осмехује ми се. Мирише на сапун, опране косе у спаваћици са порођаја, која је чиста.
Схвата мој поглед. Гледа ме у очи и каже.
“Опрала сам је и осушила се. Топло је. Видите”, каже и показује на сточић крај кревета. Сокови, наполитанке, чоколаде.
“Дале су ми, нисам узела.. Кажу, једи Милице види како си мршава а ми дебеле”.
Намештам осмех и гледам око себе… Ове дивне жене из собе су осетиле да треба да јој помогну и донеле су јој од уложака до хране, а да је при томе ни једног тренутка је нису увредиле…
Долази дан отпуста. При поласку Милица долази да се захвали..
“Хвала вам на стварима за бебу. Није требало.”
“Нека Милице, уживај. Није то ништа.”
“Хвала , хвала…”
А он их чека… Љуби их у косу и даје Милици једну ружу… Тако се ваља…
Гледам их и мислим… Колико ти стварно потребно да будеш срећан? Заиста не знам…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама