Roditelj 21. veka sebi postavlja mnoga pitanja, svakog dana. Deca koju odgajamo danas ne mogu se odgajati isto onako kako su odgajane generacije osamdesetih ili devedesetih godina. Jer svet koji je tada postojao, više ne postoji, niti će onaj za koji decu pripremamo biti isti kao ovaj u kom živimo danas.
Da li je roditeljstvo nauka ili je dovoljan instinkt? Da li su naše mame i bake znale bolje nego mi danas? Kako, u moru informacija dostupnih na različitim portalima razdvojiti prave od pogrešnih?
Odgovore na ova pitanja potražili smo od Ane Pešikan, redovne profesorke na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za Psihologiju.
„U roditeljstvu ima nauke, ima zdravog razuma, ima interesovanja, posvećenosti, puno promišljanja, ali i iskustva.“ – kaže naša sagovornica.
Kao primer zdravog uticaja nauke na roditeljstvo navodi i stav prema levorukosti koja se nekad kod dece ispravljala jer su je roditelji smatrali problemom u razvoju. To je, naravno, bila velika greška, a zahvaljujući nauci roditelji danas razumeju da levorukost nije nikakav poremećaj.
„Nauka pomaže da se neke prakse izmene, kao na primer, da levorukost nije problem u razvoju i da ne treba decu prisilno prebacivati sa leve na desnu ruku, jer, s jedne strane, nema potrebe za tim a s druge, što su posledice prisilnog prebacivanja loše, ne samo psihološki već neurološki gledano. Dakle, nauka, saznanja iz naučnih istraživanja su dobrodošla u roditeljstvu, kao i drugim oblastima, s tim da se razumno koriste i da, pre svega, korisnici, roditelji imaju razvijeno kritičko mišljenje i ne prihvataju sve zdravo za gotovo.“ – objašnjava prof. Pešikan.
Ona ipak upozorava roditelje da informacijama pristupaju kritički i ne veruju baš u sve što pročitaju.
„Nažalost, na internetu, u medijima možete naći svašta od saveta, teorija, stavova, ali je ključno pitanje kako ćete prepoznati pouzdanu i valjanu informaciju. Nivo obrazovanja nije uvek prednost kod roditelja, potreban je i zdrav razum i saslušati i „drugu stranu“, iskustvo generacija.“ – kaže naša sagovornica.
„Šalimo se često s nekim stvarima koje su radile naše mame i bake (kažem mame i bake jer i dalje se žene daleko više bave decom i školom nego očevi, iako se i ta slika delom promenila i menja se), ali njihovo iskustvo i prakse predstavljaju empirijska saznanja proverena kroz više generacija. Jedno pitanje je dominanti model vaspitanja (patrijarhalni/moderni, autoritarni/autoritativni i sl.), a drugi je posvećeno bavljenje roditeljskom ulogom. U tom posvećenom bavljenju ne mislim na kvantitet već kvalitet komunikacije roditelj-dete.“ – objašnjava dr Pešikan i dodaje da nije retko da roditelji „zatrpaju“ dete raznim igračkama, digitalnim gadžetima, televizijskim programima u izdvojenoj dečjoj sobi gde ima svega sem roditelja.
Naša sagovornica naglašava da je manje važno to koliko smo vremena proveli sa detetom, od toga kako smo to vreme iskoristili i koliko smo zaista bili prisutni. I iako su igračke veoma važne u razvoju dece, igranje i komunikacija s roditeljima, drugim socijalnim bićima je mnogo važnija.
„Znamo da roditelji rade, imaju puno posla, nemaju vremena da se posvete deci, ali opet govorim o kvalitetnom vremenu a ne puno vremena provedenog zajedno.“ – podseća prof. Ana Pešikan.
Budite sa detetom, a ne pored njega
„Prvo i ključno je da ste sa detetom u određenim aktivnostima, a ne pored njega. Dok obavljate razne poslove, na primer, klasifikujete veš za pranje, perete sudove, raspremate mašinu za suđe, popravljate nešto u kući, ili bilo šta slično što nije rizična situacija, imate odličnu priliku da uključite dete, bez obzira na uzrast. Uključiti znači pustiti dete da učestvuje u vašoj aktivnosti na neki način, da mu date neke (bezbedne) aktivnosti i što je najvažnije, da sa njim razgovarate o onome što radite – komentarišete, objašnjavate, pričate, odgovarate na pitanja, zajedno procenjujete (da li da složimo ovako ili onako, šta je lepše, bolje).“ – objašnjava naša sagovornica.
Osamostaljivanje deteta
Prof. Pešikan nas podseća i da su nekada deca učestvovala u svim ključnim poslovima svoje porodice, jer je većina tih poslova bila vezana za kuću i okućnicu. Deca su tako učila razne stvari, ali i bila sa njima važnim socijalnim okruženjem. Današnji roditelji su pod velikim pritiskom s raznih strana, žele najbolje detetu, ali često nemaju živaca ni vremena da se bave detetom.
„Pogledajte nošenje pelena ili korišćenje cucle. Tu su naše majke i bake bile mnogo pametnije i mnogo bolje podsticale razvoj deteta, njegovo sazrevanje, samostalnost ranim odvikavanjem od pelena i cucle. Dugo korišćenje cucle (ili sisanje prsta) ima negativne efekte na razvoj deteta, može uzrokovati problem s čistim izgovaranjem glasova, ali ima negativne i psihološke efekte, na primer, utiče na emocionalni razvoj. Jedno je uteha, situaciono korišćenje (kada je uznemireno dete, pred spavanje) uz postepeno odvikavanje, a drugo je kada ste napravili nesigurno dete.“ – ističe dr Pešikan.
Nauka o dojenju – korisno do 18 meseci
Govoreći o dojenju, prof. Pešikan kaže da je stav nauke da je veoma dobro da majka doji bebu. Međutim, istraživanja pokazuju pozitivne efekte na dečji razvoj ako majka doji dete do uzrasta 18 meseci i sasvim suprotne, negativne ako nastavi posle ovog uzrasta (dete je zavisno, nesamostalno, nesigurno, manje emocionalno stabilno).
„Znate, ima istraživača koji smatraju da je ovoliko povećanje autizma kod dece u svetu posledica manjka adekvatne socio-emocionalne komunikacije s osobama, sa roditeljima i drugim socijalnim lokovima oko deteta, a previše korišćenja digitalnih sredstava. Mnoge majke daju u ruke detetu telefon ili tablet od bebećih dana, najčešće da bi ga umirile i zabavile.“ – upozorava naša saogovornica.
Ona ističe da Američko pedijatrijsko udruženje, na osnovu višedecenijskih nalaza istraživanja preporučuje da do druge godine detetu ne bi trebalo davati u ruke nikakvo elektronsko sredstvo, a nakon toga korišćenje tih sredstava bi moralo biti uz prisustvo odraslih, uz njihovo posredovanje (npr. poseta sajtovima, gledanje TV i slično) i objašnjavanje.
Elektronski uređaji nisu tu da dete zabave dok je roditelj zauzet, već da zajedno gledaju i komentarišu sadržaj koji dete prati, zaključuje prof. Pešikan.