– Vikanje, vređanje, nipodaštavanje dece od strane roditelja ili nekog drugog autoriteta se relativizuje i smatra opravdanim, ali se, gotovo magično, očekuje da deca shvate da je to “dobro za njih” i da ona sama nemaju tu privilegiju da isto rade drugome (pa i istim tim autoritetima). A stvar je upravo obrnuta! Neuporedivo veća je odgovornost autoriteta kada razgovara sa decom, i nasilje koje on vrši (verbalno, emocionalno ili fizičko) ostavlja mnogo teže posledice po decu. Stoga je, čvrsto stojim iza toga, mnogo gore kada nastavnik učenika nazove “konjem” ili ga na neki drugi način vređa, nego kada učenik izmakne stolicu tom istom nastavniku. – smatra prof. dr Vladimir Mihić, doktor psiholoških nauka i vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
O slučajevima nasilja u školama, ali i licemerju s kojim naše društvo često tretira decu, verujući da uvrede treba da trpe, ali da nemaju pravo da na njih odgovore, razgovaramo upravo sa profesorom Mihićem.
1. Da li smo, kao društvo, nepravedni prema deci? I ako jesmo, šta mislite, zbog čega je to tako?
Naše društvo se veoma često hvali svojim odnosom prema deci, ali je to prilična zabluda. Mi i dalje decu vidimo isključivo kao nekoga ko je produžetak nas samih i odbijamo da prihvatimo da su deca, već samim rođenjem, osobe za sebe. Tako mislimo da mi uvek i sve znamo bolje od njih, da oni imaju pravo glasa tek kada imaju svoju porodicu, a o tome da se često kroz njih sami ostvarujemo u oblastima u kojima nismo bili dobri ne treba ni govoriti. Dodatni apsurd predstavlja, ne tako ni retka situacija u kojoj svoju decu guramo na dodatne aktivnost koje su nama bile zabranjene od strane naših roditelja! I tako nastavljamo začarani krug da o svemu što se tiče dece odlučuju odrasli.
Sve ovo je posledica naše tradicionalne kulture u kojoj se deca vide kao mala, bespomoćna, ali i iracionalna bića, i naš zadatak kao roditelja jeste da ih zaštitimo po svaku cenu, pa i od njihovih grešaka. Mi odlučujemo šta je za njih dobro, mi odlučujemo čime će se baviti, mi odlučujemo s kime će družiti… I nemojte me pogrešno shvatiti – da, deca veoma često žele mnoge stvari koje nisu dobre za njih i mi ih moramo zaštiti od takvih stvari, čak i kada njima to ne prija. Ali, čak i u tim slučajevima, razlog uskraćivanja nečega što detetu prija ne bi trebao da bude „zato što ti ja tako kažem“.
Iz ličnog iskustva znam koliko je nekada frustrirajuće po sto puta ponavljati zašto se ne može jesti čokolada baš svaki dan i zašto se ne sme trčati stepenicama u zgradi. No, ako ne budemo uporni u razgovoru sa decom, a stalno im naređujemo šta smeju i ne smeju da rade, onda će ona naučiti da se nešto radi ili ne radi samo zato što mama i tata tako kažu. Razmislite. Šta će onda ta deca uraditi kada mama i tata nisu tu da kažu „ne“? Ili kada budu dovoljno odrasli da shvate da mama i tata ne znaju baš sve što deca rade van kuće? Da li će i onda odustati od toga da pojedu celu čokoladu, kada znaju da vi niste tu da ih sprečite?
2. Ako se osvrnemo na događaj iz Trstenika i niz drugih situacija koje su pratile ovu, videćemo da u javnosti provejava stav koji se na glas ne govori. A to je – kad deca vrše nasilje, to je nevaspitanje, kad ga vrše odrasli, to je vaspitavanje i disciplina. Da li je zaista tako?
Uh, ta tema fizičkog kažnjavanja dece i te, ne baš čvrste, granice između kažnjavanja i nasilja je problem za sebe. Mene u toj raspravi uvek najviše zabrine tako srčano zalaganje roditelja da im se dozvoli da tuku svoju decu. Da li nam je ta mera iz arsenala mogućih mera za vaspitanje zaista toliko draga? Da li zaista mislimo da naša deca išta nauče iz fizičke kazne? Da, nauče da nešto ne rade, ali ne nauče zašto ne smeju to da rade, niti nauče šta treba da rade umesto zabranjene aktivnosti. Ovo je činjenica koja je poznata u psihologiji bar sto godina unazad – kazna ne uči novo ponašanje, kazna samo suzbija nepoželjno ponašanje. A fizička kazna je još problematičnija pošto uči dete da je sasvim OK udariti nekoga ako vam se ne sviđa šta govori ili radi.
Deca ne shvataju da roditelji (pogrešno) misle da je to u redu ako rade oni, a nije u redu ako rade deca. I zato imamo situacije da se relativizuje nasilje odraslog nad detetom, a prenaglašava nasilje deteta nad odraslim (kao što je slučaj i u spomenutom primeru u Trsteniku). Nema za mene sigurnijeg pokazatelja da je fizičko kažnjavanje pogrešno od onoga koje ističu sami zagovornici (neretko i kvazi stručnjaci) ove vrste kažnjavanja – „i mene su tukli, pa šta mi fali!“. Pa, upravo to je problem – ako su vas tukli, vi to smarate adekvatnim reagovanjem na detetove zahteve i ponašanje i time isto to dete učite da je sasvim OK da udari drugo dete ako neće da mu da igračku ili da izmakne stolicu nastavnici zato što su hteli da se našale sa njom. Nasilje rađa nasilje, i veoma je malo primera u istoriji ljudskog roda (a i to samo na nivou država) gde je nasilje upotrebljeno kao jedini mogući (opravdani?) način borbe protiv nasilja drugog. U odnosima dete-roditelj, ali između ljudi generalno, nasilje nikada nije i ne može biti jedini mogući odgovor na ponašanje druge osobe.
3. Šta je potrebno da promenimo u odnosu prema deci da bi oni bili drugačiji?
Ovde je odgovor veoma kratak – treba da shvatimo da je dete od rođenja posebno i nezavisno biće koje mi socijalizujemo i vaspitavamo, a ne naše vlasništvo koje treba da teramo da radi stvari na način na koji mi želimo ili, još gore, na koji smo mi to radili. Ne čini li nam se ciničnim da nam smeta da dete sa 15 godina ima privatnost kada je reč o medicinskoj istoriji, a istovremeno decu od 12-13 godina (pa i mlađe!) želimo da krivično gonimo za nasilje koje su učinili pošto „oni nisu više deca, znaju šta rade“? Mene jako poražava to licemerje koje je, veoma često, i institucionalno.
Pogledajte samo grad u kojem ja živim – novosadska vlast je pre par godina pokušala (srećom bezuspešno) da progura nekoliko projekata koji direktno šalju poruku da su deca vlasništvo države/roditelja da nemaju svoja prava na privatnost.
Prvo su škole podsticane da uvedu „kaveze“ na ulazu u dvorište i da se u dvorište može ući sam sa posebnom ID karticom koju morate provući kroz aparat da bi vam se ograda otvorila. Danas od toga mamo samo podsetnik u vidu ovih skalamerija na ulazu nekoliko škola.
Drugo, ideja o povremenom pretresanju đačkih torbi na ulazu u školu je ideja koja nije zaživela, ali je veoma žustro branjena od strane osoba koje su, makar na papiru, borci za prava (neke) dece i time se veoma diče u svojoj biografiji, iako, očigledno, nisu baš shvatili šta znači biti zastupnik sve dece, pa i one čija nam se ponašanja možda ne sviđaju.
I na kraju, još jeda propali projekat (koji je, istina, zaživeo u nekom drugačjem oblku) jeste da se deca u školi s vremena na vreme testiraju na psihoaktivne susptance. Sve ovo nam ubedljivo govori da decu i njihova prava smatramo “zapadanjačkim novotarijama” i „smaranjem“, a ne kao nešto što su civilizacijske tekovine već decenijama unazad.
4. Mogu li rasti emocionalno zdrava deca u sredini u kojoj se vređanje i vikanje normalizuje? Primećujemo da se odraslima ne zamera kad deci govore da su „konji“ ili kad viču na njih. Da li možemo, onda, očekivati decu koja nas poštuju, slušaju i „ne izmiču stolice“?
Kao što sam već rekao – nasilje uvek i bez izuzetka rađa nasilje, ako nema nekoga da prekine taj ciklus. Primer koji ste naveli je još problematičniji – vikanje, vređanje, nipodaštavanje roditelja ili nekog drugog autoriteta se relativizuje i smatra opravdanim, ali se, gotovo magično, očekuje da deca shvate da je to “dobro za njih” i da ona sama nemaju tu privilegiju da isto rade drugome (pa i istim tim autoritetima). A stvar je upravo obrnuta! Neuporedivo veća je odgovornost autoriteta kada razgovara sa decom, i nasilje koje on vrši (verbalno, emocionalno ili fizičko) ostavlja mnogo teže posledice po decu. Stoga je, čvrsto stojim iza toga, mnogo gore kada nastavnik učenika nazove “konjem” ili ga na neki drugi način vređa, nego kada učenik izmakne stolicu tom istom nastavniku.
I pošto znam da će se mnogi uhvatiti samo za ovu rečenicu, odmah da pojasnim – ne, nema opravdanja da neko bilo kome izmiče stolicu (bio on/a vršnjak ili nastavnik), ali isto tako nema opravdanja ni da nastavnik nekoga zove pogrdnim imenima, ili, kao što je bio slučaj u vrtiću u jednom selu pored Velikog Gradišta, da detetu od 5-6 godina udari šamar zato što je bilo nemirno.
Interesantno je isto tako kako se olako u našim školama vršnjačko nasilje odbacuje kao “igra dece u kojoj se preteralo”, a nasilje i “nasilje” nad nastavnicima odmah karakteriše kao teška povreda discipline i bez trenutka razmišljanja se zahtevaju najteže kazne. Šta drugo deca mogu da nauče, nego da je OK tući drugu decu, ali nije OK, na primer, pitati nastavnika zašto su dobila lošu ocenu na kontrolnom?
5. Šta treba da preduzme škola, a šta porodica da bismo izbegli situacije poput ovih u Trsteniku? Koji vid preventive nam je potreban?
Mene zaista brine, a još više rastužuje, kada koleginice i kolege iz škola (pa i sa fakulteta) svoj posao vide samo kao edukaciju i obrazovanje. Da li zaista zaboravljamo da je škola, jedan dobar deo detetovog života, najvažnija institucija socijalzacije i vaspitanja? Pored roditelja i vršnjaka, škola je neizostavni deo odrastanja dece i mladih. I da, ne možemo zanemariti uticaj medija i društva u celini, ali isto tako ne bismo smeli koristiti ovo kao izgovor da ne radimo ništa i da mi “samo obrazujemo decu, a za vaspitanje je zadužena porodica”.
Pogledajte samo koliko dece nema stabilnu porodicu, odrasta u veoma nepovoljnim uslovima, veoma često su deo grupa u riziku, a mi im šaljemo poruku da je to njihov problem i da škola ne može (a ja bih rekao, neće) da se njima bavi, niti da im pomogne da prevaziđu poteškoće sa kojima se susreću u društvu u kojem žive. Nisam siguran kada se i gde izgubila ta kompenzatorna uloga vrtića i, pogotovo, škola. Ali, sve ređe čujem da se problemi sa kojima se suočavaju deca i mladi vide kao izazov za školu i nastavnike, a ne kao problem koji treba odstraniti iz našeg okruženja.
Prosvetni radnici su, čini mi se, kao svoju veliku pobedu videli mogućnost premeštanja deteta u drugu osnovnu školu bez saglasnosti roditelja, pa se i korak dalje, a to je da dete bude izbačeno iz osnovne škole i time, de facto, prepušteno ulici i roditeljima koji su neretko samo nedovoljno opremljeni da socijalizuju svoju decu, a ne bahati, kako to često čujemo.
Na kraju, vidim da se opet pokreće priča oko psihološko-pedagoškog obrazovanja nastavnika, i da se, potpuno pogrešno, ističe da su neki rođeni za nastavu, pa im ne trebaju ova znanja. Još gore, a i u svom profesionalnom iskustvu sam bio svedok takvih stavova, smatra se da je dobar nastavnik onaj kome utrpate ogromnu količinu stručnih znanja i da on/a nema šta da uči te psihologije, pedagogije i metodike-on predaje, a deca slušaju i uče. Ne mogu opisati koliko je ovo pogrešno i koliko problema ti isti nastavnici kasnije imaju baš zbog tog stava da deca moraju da poštuju nastavnika kao autoritet samo zato što je nastavnik i da nema potrebe da se nastavnik prilagođava deci, nego deca nastavniku.
Ovde smo, moram priznati, najviše zakazali mi sa nastavničkih fakulteta zato što smo dozvolili da se krši zakon (ili bolje reći, da se izvrda) koji jasno propisuje da u obrazovnim ustanovama mogu da rade samo oni sa najmanje pet godina obrazovanja (dakle, sa masterom) i koji imaju dovoljno položenih predmeta iz psihologije, pedagogije i metodike nastave. Ali, umesto toga, mi vidimo da se neretko zapošljavaju nestručna lica (koja nisu još završila master; čak i neki predlozi iz samih škola idu u tom pravcu da se ovo ozakoni) ili da se u programima nastavničkih grupa fingira metodički predmet tako što dodate na kraju naziva predmeta “za decu”. I onda tako nespremni edukatori dobiju posao u školi, a da ne znaju ni kako da predaju niti, što je još važnije, kako da prilagode svoj način rada deci sa kojom rade.
Ukratko, prebacivanje odgovornosti na društvo, medije, televiziju, društvene mreže je veoma privlačno i lako. Ali, zapitati se koja je naša uloga u degradaciji obrazovnog sistema je veoma, veoma teško… i neophodno, ako želimo bilo šta da izmenimo u našoj prosveti.