Професор Милица Новковић се залаже за изворно васпитање, васпитање које укида награду, казну, презаштићивање и вербализам. Њени савети су најделотворнији за породице које примењују или ће применити ово васпитање. Што се тиче виртуелних садржаја и свих електронских медија, госпођа Новковић сматра да они не смеју бити доступни детету док јасно не проговори, док не савлада основне радње да једе само, да се само облачи, обува, да спава само…Једном речју да је успело да се уклопи и упозна свет своје породице и својих најближих и да му је сликовница, бајка, басна постала срцу мила.
После друге године телефон, даљински су у рукама и под контролом родитеља, који бирају садржаје водећи увек рачуна да буде више књиге и разговора, а мање виртуелних садржаја.
„Ако овако одгајате дете имаћете доброг ђака и доброг човека. Но, ако смо у незнању погрешили и радили све супротно од онога што предлаже изворно, онда би било добро да кренете у примену изворног. На самом почетку примене биће безброј ситуација које су последице или штапа или шаргарепе и тада је јако важно знати како реаговати у тим моментима, на прави начин, како бисте повратити свој ауторитет код детета,“ саветује Милица Новковић.
Да ли је паметније одгајати дете да на вас гледа као на најбољег пријатеља, тј. мајка и кћерка = најбоље пријатељице?
Ако сте пажљиво пратили моје излагање, схватили сте да су плишани васпитни модели окренули све наглавачке у савременој породици. Улоге мајке и ћерке, њихов однос као две најбоље „пријатељице“ је збиља постављен наглавачке.
Побркани су појмови. Зна се шта су одлични односи између ћерке и мајке, а шта су и како изгледају односи између две пријатељице, између две зреле жене. Никада нећете рећи за две девојчице да су добре пријатељице, већ ћете рећи да су то другарице. За мајку и ћерку не може да важи ни да су другарице, а још мање пријатељице. Оне су добра мајка и добра ћерка. Добра мајка ће пратити своју ћерку, помагати јој током живота да преброди проблеме које доноси живот, радоваће се сваком успеху и напретку ћерке, јер мајка увек има огромно животно искуство, које ће бити на корист захвалне, добре ћерке.
Како реаговати на дете које се понаша нестандардно (еуфорично, дрско, непослушно) када дође из школе?
Родитељ који је прешао на васпитавање без казне и без награде, зна, колико је детету, које је првих седам година проводило сате гутајући непримерене виртуелне садржаје, тешка школа, још теже учење. Тешко му пада седење, концентрисаност на озбиљне реалне садржаје, притисак свих облика којем је дете изложено дуги низ сати у школи, тешко му је да пажљиво слуша, разуме шта говори наставник, плаши га притисак који деца врше једни на друге, као и вербални притисак родитеља када се врати из школе, када треба да ради домеће задатке и слично.
Све то пуни дете напетошћу, па онда није ни чудо што вам дете дрскошћу показује да више не може да изиграва свеца. Сасвим је природно да дете из школе дође уморно, „сморено“ како они кажу, са осећањем страха јер зна да се много тога догодило што родитељу неће бити пријатно да чује.
Још ако је електронски дневник или телефонски позив учитељице или са вибер групе стигао и пре него што је дете ушло у кућу, шта очекивати него дрзак одговор на свако ваше питање или потпуну непослушност уколико га салетите са питањима на вратима или телефоном, и пре него што је дете бацило торбу и оставио је поред врата.
Уласком у изворно, договорите се са дететом да га апсолутно нећете ништа питати о школи док се добро не одмори. Прихватањем овог правила унапред сте дете ослободили сваког страха, а где нема страха нема дрскости, агресије, непослушности. Ако сте се заборавили па кренули одмах у напорно испитивање, у критику или осуђивање брзо се зауставите и извините се детету. Ако се дете, по навици, појавило на вратима смркнуто, љуто, сетите се или је заборавило да нема разлоге за ту глуму, или истински има велики проблем. Занемарите тај израз лица, веселим гласом га поздравите и омогућите детету тишину, коју не оптерећује ваше ћутање у којем има прекора и жеље за казном, наградом или презаштићивањем.
Уколико дете само пожели да вам се изјада, ма шта да му се десило, није разлог да кренете да осуђујете дете, учитељицу, другаре. Саслушајте дете и реците да се прво одмори па ћете после скупа анализирати проблем и наћи решење. Нека се поигра, нека руча, нека телефонира, ако је то планирао, нека се издоговара са друговима око дружења. Научите своје дете да обавести другаре у којем времену он учи, нпр. од 16-18х, како би можда и другари учили тада да би се скупа играли, када заврше обавезе.
У та два сата родитељ ће стићи да помогне у учењу, преслиша дете, прегледа домаће и дете и родитељ су слободни. Са ових неколико корака у промени односа према детету доживећете брзо да ће вам одморно и задовољно дете све испричати, све оно што сте хтели да сазнате на почетку. Можда ће вам за дан, два открити неку „опасну“ тајну коју вам никада не би рекао раније, јер је знао да следи осуђивање.
Када примените изворно васпитање ваше дете улази у послушање, слуша вас из љубави, а где је љубав нема еуфорије, непослушности…
Колико смемо да дамо простора детету да учи само током првог разреда основне школе, а да га притом не проверавамо константно?
Ко буде прочитао „Породични буквар“ и применио га у пракси знаће да се темељи љубави према школи постављају од самог рођења. Ако је дете у прве две године добило телефон у руке, зауставили смо му ветар, толико потребну акцију да се само храни, добро пуза, па хода, да жваће, да се само облачи, да се само забави, да јача мишићни систем, да развија говор, да се концентрише на ваш говор, на сликовницу коју му читате, да вас гледа у очи и још много тога, онда знајте да нећете имати доброг ђака.
Тај ђак не воли књигу, а школа почива на књизи, на способности детета да реченице претварају у слике. Такво дете ће одбијати обавезе које добија у школи.
Негодоваће када мора да преписује са табле, да вежба писање или читање. Проводиће у школи готово цело радно време одраслих и више, а онда ће знати да му следи рад са вама и додатно мучење. Ви немате избора, пристајете да учите сатима са дететом иако видите да му је јако тешко, да намерно растеже, да устаје безброј пута, да тражи да се поигра, да погледа цртаћ и сл. Не зна се коме је теже, детету или вама. Када се мама умори, наставља тата или бака јер дете мора постићи све што није стигло у школи.
Ако прихватите знање изворног васпитања, враћате дете здравом односу према школи, учењу, вама. То је нарочито успешно ако начините промене у првом разреду. Договорите се са дететом да ћете му месец два погасити све екране, како би „очистио“ свој ум, загађен виртуелним садржајима.
Кад се приближи распуст, то је тренутак да му изложите план и признате да сте правили грешке. Ако распуст траје две недеље, бар једну недељу не спомињите школске обавезе и учење да се дете опорави од својих притисака и осети чари активног распуста, али без екрана.
Направите глобални план рада у кући или тај исти план рада можете спроводити и ако идете на зимовање. Нека првачић изабере пар послића које ће обављати у току дана у кући, код баке или у хотелској соби.
Упишите га, колико сутра у библиотеку, помозите му да изабере наше класичне бајке, басне у облику сликовнице. Потражите код баке ваше сликовнице. Нисте заборавили Хајди, Милицу…јер сте збиља уживали као дете.
Сваке вечери распуста нека и вама и детету буде задовољство дружења са књигом. Инсистирам да детету чита родитељ, а онда са пар питања проверите шта је дете запамтило и колико је разумело.
Када завршите читање дајте му бојице да илуструје сцену из приче. Сутрадан, у време поподневног одмора нека дете само прелистава исту бајку и покуша да је сам прочита.
Рад ручицама, мирна атмосфера у породици, читање сликовница као и пријатни разговори са родитељима, а све уз одсуство екрана допринеће брзом расту свесности, јачању моторике као и унутрашње мотивације.
Прве недеље распуста не помињите школу. Друге недеље поред устаљеног рада нека првачић уради сам десетак задатака из математике и сам препише неки скроман текст.
Када почне школа настављате по устаљеном договору само придодајете, тачно време које је првачић одабрао за учење. Сат времена је сасвим довољно за његов самостални рад. Мора да научи да у школи завршава своје обавезе, јер код куће неће добити више од сата.
Увек морате бити у близини када ради самостално, да он зна ако негде запне да ће му неко помоћи, да може да тражи помоћ. Петнаестак минута је довољно да га преслишате и прегледате домаћи. Ако није добро, а он плаче и буни се јер сте предложили да уради поново, или поправи нешто, мирно му реците да је урадио за тројку и ако је њему добро, вама је још боље.
Стојте поред њега док не спакује књиге и онда весело у игру. У почетку ће сакрити да има песмицу, или домаћи и када вам у десет увече каже да се сетио не дозволите му да то уради. Сутра иде без домаћег у школу.
Са учитељицом успоставите добру комуникацију, а дете нека зна да ћете је ујутру замолити да прво вашем детету прегледа домаћи или га испита песмицу.
Полако се дете враћа љубави према учењу, јача концентрација, моторика, одговорност, жеља и воља расту, а ви коначно имате цело поподне пред собом да се посветите лепим стварима у породици. Заборавите на време када сте са дететом учили цело поподне, настављали и увече, постајући све даљи и од себе и од детета.
Извор: stil.kurir.rs