Profesor Milica Novković se zalaže za izvorno vaspitanje, vaspitanje koje ukida nagradu, kaznu, prezaštićivanje i verbalizam. Njeni saveti su najdelotvorniji za porodice koje primenjuju ili će primeniti ovo vaspitanje. Što se tiče virtuelnih sadržaja i svih elektronskih medija, gospođa Novković smatra da oni ne smeju biti dostupni detetu dok jasno ne progovori, dok ne savlada osnovne radnje da jede samo, da se samo oblači, obuva, da spava samo…Jednom rečju da je uspelo da se uklopi i upozna svet svoje porodice i svojih najbližih i da mu je slikovnica, bajka, basna postala srcu mila.
Posle druge godine telefon, daljinski su u rukama i pod kontrolom roditelja, koji biraju sadržaje vodeći uvek računa da bude više knjige i razgovora, a manje virtuelnih sadržaja.
„Ako ovako odgajate dete imaćete dobrog đaka i dobrog čoveka. No, ako smo u neznanju pogrešili i radili sve suprotno od onoga što predlaže izvorno, onda bi bilo dobro da krenete u primenu izvornog. Na samom početku primene biće bezbroj situacija koje su posledice ili štapa ili šargarepe i tada je jako važno znati kako reagovati u tim momentima, na pravi način, kako biste povratiti svoj autoritet kod deteta,“ savetuje Milica Novković.
Da li je pametnije odgajati dete da na vas gleda kao na najboljeg prijatelja, tj. majka i kćerka = najbolje prijateljice?
Ako ste pažljivo pratili moje izlaganje, shvatili ste da su plišani vaspitni modeli okrenuli sve naglavačke u savremenoj porodici. Uloge majke i ćerke, njihov odnos kao dve najbolje „prijateljice“ je zbilja postavljen naglavačke.
Pobrkani su pojmovi. Zna se šta su odlični odnosi između ćerke i majke, a šta su i kako izgledaju odnosi između dve prijateljice, između dve zrele žene. Nikada nećete reći za dve devojčice da su dobre prijateljice, već ćete reći da su to drugarice. Za majku i ćerku ne može da važi ni da su drugarice, a još manje prijateljice. One su dobra majka i dobra ćerka. Dobra majka će pratiti svoju ćerku, pomagati joj tokom života da prebrodi probleme koje donosi život, radovaće se svakom uspehu i napretku ćerke, jer majka uvek ima ogromno životno iskustvo, koje će biti na korist zahvalne, dobre ćerke.
Kako reagovati na dete koje se ponaša nestandardno (euforično, drsko, neposlušno) kada dođe iz škole?
Roditelj koji je prešao na vaspitavanje bez kazne i bez nagrade, zna, koliko je detetu, koje je prvih sedam godina provodilo sate gutajući neprimerene virtuelne sadržaje, teška škola, još teže učenje. Teško mu pada sedenje, koncentrisanost na ozbiljne realne sadržaje, pritisak svih oblika kojem je dete izloženo dugi niz sati u školi, teško mu je da pažljivo sluša, razume šta govori nastavnik, plaši ga pritisak koji deca vrše jedni na druge, kao i verbalni pritisak roditelja kada se vrati iz škole, kada treba da radi domeće zadatke i slično.
Sve to puni dete napetošću, pa onda nije ni čudo što vam dete drskošću pokazuje da više ne može da izigrava sveca. Sasvim je prirodno da dete iz škole dođe umorno, „smoreno“ kako oni kažu, sa osećanjem straha jer zna da se mnogo toga dogodilo što roditelju neće biti prijatno da čuje.
Još ako je elektronski dnevnik ili telefonski poziv učiteljice ili sa viber grupe stigao i pre nego što je dete ušlo u kuću, šta očekivati nego drzak odgovor na svako vaše pitanje ili potpunu neposlušnost ukoliko ga saletite sa pitanjima na vratima ili telefonom, i pre nego što je dete bacilo torbu i ostavio je pored vrata.
Ulaskom u izvorno, dogovorite se sa detetom da ga apsolutno nećete ništa pitati o školi dok se dobro ne odmori. Prihvatanjem ovog pravila unapred ste dete oslobodili svakog straha, a gde nema straha nema drskosti, agresije, neposlušnosti. Ako ste se zaboravili pa krenuli odmah u naporno ispitivanje, u kritiku ili osuđivanje brzo se zaustavite i izvinite se detetu. Ako se dete, po navici, pojavilo na vratima smrknuto, ljuto, setite se ili je zaboravilo da nema razloge za tu glumu, ili istinski ima veliki problem. Zanemarite taj izraz lica, veselim glasom ga pozdravite i omogućite detetu tišinu, koju ne opterećuje vaše ćutanje u kojem ima prekora i želje za kaznom, nagradom ili prezaštićivanjem.
Ukoliko dete samo poželi da vam se izjada, ma šta da mu se desilo, nije razlog da krenete da osuđujete dete, učiteljicu, drugare. Saslušajte dete i recite da se prvo odmori pa ćete posle skupa analizirati problem i naći rešenje. Neka se poigra, neka ruča, neka telefonira, ako je to planirao, neka se izdogovara sa drugovima oko druženja. Naučite svoje dete da obavesti drugare u kojem vremenu on uči, npr. od 16-18h, kako bi možda i drugari učili tada da bi se skupa igrali, kada završe obaveze.
U ta dva sata roditelj će stići da pomogne u učenju, presliša dete, pregleda domaće i dete i roditelj su slobodni. Sa ovih nekoliko koraka u promeni odnosa prema detetu doživećete brzo da će vam odmorno i zadovoljno dete sve ispričati, sve ono što ste hteli da saznate na početku. Možda će vam za dan, dva otkriti neku „opasnu“ tajnu koju vam nikada ne bi rekao ranije, jer je znao da sledi osuđivanje.
Kada primenite izvorno vaspitanje vaše dete ulazi u poslušanje, sluša vas iz ljubavi, a gde je ljubav nema euforije, neposlušnosti…
Koliko smemo da damo prostora detetu da uči samo tokom prvog razreda osnovne škole, a da ga pritom ne proveravamo konstantno?
Ko bude pročitao „Porodični bukvar“ i primenio ga u praksi znaće da se temelji ljubavi prema školi postavljaju od samog rođenja. Ako je dete u prve dve godine dobilo telefon u ruke, zaustavili smo mu vetar, toliko potrebnu akciju da se samo hrani, dobro puza, pa hoda, da žvaće, da se samo oblači, da se samo zabavi, da jača mišićni sistem, da razvija govor, da se koncentriše na vaš govor, na slikovnicu koju mu čitate, da vas gleda u oči i još mnogo toga, onda znajte da nećete imati dobrog đaka.
Taj đak ne voli knjigu, a škola počiva na knjizi, na sposobnosti deteta da rečenice pretvaraju u slike. Takvo dete će odbijati obaveze koje dobija u školi.
Negodovaće kada mora da prepisuje sa table, da vežba pisanje ili čitanje. Provodiće u školi gotovo celo radno vreme odraslih i više, a onda će znati da mu sledi rad sa vama i dodatno mučenje. Vi nemate izbora, pristajete da učite satima sa detetom iako vidite da mu je jako teško, da namerno rasteže, da ustaje bezbroj puta, da traži da se poigra, da pogleda crtać i sl. Ne zna se kome je teže, detetu ili vama. Kada se mama umori, nastavlja tata ili baka jer dete mora postići sve što nije stiglo u školi.
Ako prihvatite znanje izvornog vaspitanja, vraćate dete zdravom odnosu prema školi, učenju, vama. To je naročito uspešno ako načinite promene u prvom razredu. Dogovorite se sa detetom da ćete mu mesec dva pogasiti sve ekrane, kako bi „očistio“ svoj um, zagađen virtuelnim sadržajima.
Kad se približi raspust, to je trenutak da mu izložite plan i priznate da ste pravili greške. Ako raspust traje dve nedelje, bar jednu nedelju ne spominjite školske obaveze i učenje da se dete oporavi od svojih pritisaka i oseti čari aktivnog raspusta, ali bez ekrana.
Napravite globalni plan rada u kući ili taj isti plan rada možete sprovoditi i ako idete na zimovanje. Neka prvačić izabere par poslića koje će obavljati u toku dana u kući, kod bake ili u hotelskoj sobi.
Upišite ga, koliko sutra u biblioteku, pomozite mu da izabere naše klasične bajke, basne u obliku slikovnice. Potražite kod bake vaše slikovnice. Niste zaboravili Hajdi, Milicu…jer ste zbilja uživali kao dete.
Svake večeri raspusta neka i vama i detetu bude zadovoljstvo druženja sa knjigom. Insistiram da detetu čita roditelj, a onda sa par pitanja proverite šta je dete zapamtilo i koliko je razumelo.
Kada završite čitanje dajte mu bojice da ilustruje scenu iz priče. Sutradan, u vreme popodnevnog odmora neka dete samo prelistava istu bajku i pokuša da je sam pročita.
Rad ručicama, mirna atmosfera u porodici, čitanje slikovnica kao i prijatni razgovori sa roditeljima, a sve uz odsustvo ekrana doprineće brzom rastu svesnosti, jačanju motorike kao i unutrašnje motivacije.
Prve nedelje raspusta ne pominjite školu. Druge nedelje pored ustaljenog rada neka prvačić uradi sam desetak zadataka iz matematike i sam prepiše neki skroman tekst.
Kada počne škola nastavljate po ustaljenom dogovoru samo pridodajete, tačno vreme koje je prvačić odabrao za učenje. Sat vremena je sasvim dovoljno za njegov samostalni rad. Mora da nauči da u školi završava svoje obaveze, jer kod kuće neće dobiti više od sata.
Uvek morate biti u blizini kada radi samostalno, da on zna ako negde zapne da će mu neko pomoći, da može da traži pomoć. Petnaestak minuta je dovoljno da ga preslišate i pregledate domaći. Ako nije dobro, a on plače i buni se jer ste predložili da uradi ponovo, ili popravi nešto, mirno mu recite da je uradio za trojku i ako je njemu dobro, vama je još bolje.
Stojte pored njega dok ne spakuje knjige i onda veselo u igru. U početku će sakriti da ima pesmicu, ili domaći i kada vam u deset uveče kaže da se setio ne dozvolite mu da to uradi. Sutra ide bez domaćeg u školu.
Sa učiteljicom uspostavite dobru komunikaciju, a dete neka zna da ćete je ujutru zamoliti da prvo vašem detetu pregleda domaći ili ga ispita pesmicu.
Polako se dete vraća ljubavi prema učenju, jača koncentracija, motorika, odgovornost, želja i volja rastu, a vi konačno imate celo popodne pred sobom da se posvetite lepim stvarima u porodici. Zaboravite na vreme kada ste sa detetom učili celo popodne, nastavljali i uveče, postajući sve dalji i od sebe i od deteta.
Izvor: stil.kurir.rs