Професор доктор Миодраг Зец специфичан је по томе што нема длаке на језику, а језик којим он говори лишен је претенциозности и високопарних израза иако му они, као професору, сигурно не мањкају. Он бира да говори језиком народа који ће разумети сви – од домара до академика.
Супротставити се његовим речима, ретко се ко усудио.
”Код нас недостаје један важан принцип, а то је да компетенција треба да буде КЉУЧ. А шта је највише кажњавано и ко је код нас највише кажњен? Па највише је кажњен образовани део друштва и они који желе да се образују. Е они су страдали. И они су реметилачки фактор.” – казао је професор Зец.
Осврнуо се професор недавно и на ситуацију у којој се нашао образовни систем, а нарочито Београдски универзитет.
”Након периода кад смо формирали државу, од времена Доситеја Обрадовића, кад смо сматрали да је образовање важно, дошли смо до времена кад смо пред рушењем једне страшно важне зграде која је важнија од ауто-пута. Ја се бојим да ће после свега овога бити урушено нешто најважније што српски народ има, а то је Београдски универзитет. Са свим његовим манама, ми светски производ нисмо имали осим Београдског универзитета. И сад смо дошли до тога да се он урушава и растаче, а тек ћемо видети које су последице урушавања конструкције која се зове Београдски универзитет.” – казао је Миодраг Зец, пензионисани професор Филозофског факултета у Београду.
Тај тренутак кад ћемо се освестити доћи ће онда кад схватимо да немамо више никога ко нешто стварно зна и ко знањем може да стане раме уз раме са развијеним светом.
”Без обзира на све, Београдски универзитет је високо рангиран на светској лествици. Не постоји у Србији ниједна фабрика, ниједна друга институција која може да издржи један тест конкуренције и да буде између 300. и 400. места на свету, у конкуренцији од 3000 најбољих. Не постоји. Посебно не у базичним наукама. Ко држи Београдски универзитет у самом врху? Не држе га менаџерски факултети, него Природно-математички, Електротехнички факултет, баш они који су у срцу протеста. Ту је најјача побуна, код тог дела људи који могу да оду. Сви студенти електротехнике могу сутра да се покупе и да оду. Што ће се и десити.” – упозорава професор Зец.
Он истиче да многи који у нашем друштву уживају озбиљне привилегије нигде у свету не би могли да буду то што јесу. А са студентима математике, информатике, физике, хемије… управо је обрнуто. Они могу да оду било где и да буду и више него што им се нуди овде.
”Могу да оду, али они шаљу вапај, траже да им се омогући да остану. И то се онда доживљава као реметилачки фактор. Ја сам, као професор у пензији, дубоко потресен што људи не виде да ћемо остати без елементарног знања. То сам више пута рекао, ја бих све оне који имају власт у нашем друштву, обавезао да се лече код министара које су они поставили. Не да, кад дође време, иду у иностранство или да се лече приватно. Тад би видели колико је важно и колико се тешко знање стиче. Ако једно друштво најниже вреднује знање и ако су плате репресивних органа дупло веће него плате учитеља, онда се доживљава то што ћемо ми доживети.” – казао је професор Зец.
Додаје да над нама стоји духовна надстрешница која прети да се уруши.
”Та ће надстрешница потопити много више људи него она која је пала у Новом Саду. Многима није јасно шта се заправо руши. Руши се кључна способност једног друштва, а то је знање. Једна нација кад понизи знање, кад престане да буде важно сумњати… просто, не постоји држава која је успела, а да у свом темељу нема знање. Не постоји.”