I šta ćemo sad?
Dobismo danas na uvid smernice kojima bi trebalo da se vodimo u narednoj školskoj godini. Jasno nam je naznačen cilj koji smernice treba da postignu, i bez sumnje se i ovaj dokument Ministarstva oslanja na sve Zakone i podzakonske akte. Taksativno i tabelarno pobrojane su aktivnosti kojima nastavnik i svaki zaposleni treba da se bavi u narednom periodu. Ostaje nejasno samo jedno – da li je škola uopšte više vaspitno-obrazovna ustanova ili je došlo do promene njene namene?
Ministarka u dokumentu koji potpisuje navodi sve same strane reči i izraze, pozajmljenice kojima većina ne zna značenje. Nije mi poznato šta to treba da znači kada u „participativnom odnosu definišem identitet škole“,koja su to „najvunelabirnija odeljenja“, kakva je to „visoko kompetitivna sredina“…
Dakle, šta je to nama Ministarstvo dopisom poručilo i kome je uopšte ovaj dokument namenjen?
Prve tri nedelje predviđaju da se učenici postepeno uvode u nastavni proces, kao da ih pripremamo za rat ili put na Mesec! Pažljivo ih obaveštavamo da su u školu došli da ponešto i nauče (ali samo ako se i oni slože da je to zadatak škole, u suprotnom nije postignut koncenzus sa svim „akterima“, te moramo Jovo nanovo), pa tek od četvrte nedelje možda možemo polako na obradu nastavnih jedinica. Pritom, strogo treba da vodimo računa kako su se učenici prilagodili, jesu li zadovoljni gradivom koje im predajemo, da li smo u dovoljnoj meri povezali međupredmetne „kompetencije“.
Gde je tu osnovna uloga škole!?
Nije li škola vaspitno – obrazovna ustanova, a nastavnik taj koji ima obavezu da svoje znanje prenese učenicima i podstakne ih da ga u znanju nadmaše? Kako je to ministarka zamislila da nastavnik ispuni plan i program definisan mnogo pre njenog postavljenja ako taj isti nastavnik treba da zapostavi svoj predmet kako bi ostvario zahteve navedene Strategije? Pritom, uprkos usmenim navodima i najavama, ni na vidiku nema uputstva o upošljavanju većeg broja stručnih saradnika u oblasti pedagoško-psihološkog rada. Sve je ostalo na senzacionalističkom medijskom nivou, po modelu: reći – znači postići cilj.
A to u čemu je razlika između Banata i Bačke, integrala i decimala, Đure Daničića i Jakšića, eksplozije i implozije, digestivnog i respiratornog trakta – pa, možda i nije značajno. Ko još u školu ide kako bi stekao znanje?!
Mirjana Gašić
Prof. srpskog jezika i književnosti
Izvor: Unija sindikata prosvetnih radika Srbije