Maja Keskinov je profesorka filozofije i pedagoški savetnik u XIV beogradskoj gimnaziji i naš ovonedeljni sagovornik u rubrici ”Mi VAS pitamo”.
Maja je autorka je i koordinatorka obrazovnih projekata usmerenih na razvoj kritičkog mišljenja, kulture sećanja, ljudskih prava, od kojih su neki nagrađeni na nacionalnom i međunarodnom nivou.
U svom radu posvećena je razvoju savremenih metoda nastave koje podstiču učenike na promišljanje, argumentovanu raspravu i aktivno učešće u društvu.
Ona je i prva profesorka filozofije koja gostuje u našoj rubrici, te je tema ”politike u školama” bila neizbežna. Takođe, odgovorila nam je i na pitanje šta je u školi neophodno promeniti što pre, ali i kakvi su gimnazijalci nove generacije. Neki od njenih odgovora će vas možda i iznenaditi.
Kad biste dobili priliku da ponovo birate profesiju, da li bi nastavnički poziv bio Vaš izbor?
Kada sam donela odluku da budem nastavnica, ta odluka je bila prilično intuitivna. Ipak, ne samo da se ne kajem, već svakoga dana iznova potvrđujem svoj izbor. Ne doživljavam stvari kao konačne i nepromenljive, već o njima duboko promišljam i uvek ponovo donosim odluku da budem nastavnica.
Volim što sam nastavnica – to je divan poziv koji pre svega doprinosi mom ličnom razvoju. To znači neprestano učiti, sticati nova znanja i veštine i prolaziti kroz proces učenja, jer je upravo to najbolji način prenošenja znanja. Istovremeno, to je i velika privilegija – rad sa mladim ljudima, koje podučavam i usmeravam ka samousavršavanju.
Mladi su otvoreni, radoznali i spremni na razmenu, a u svetu koji se brzo i tehnološki ubrzano menja, često nas upravo oni uče novim stvarima.
Koja je uloga filozofije u školskom programu? Ima li ona mesto koje joj pripada?
Filozofija igra veliku ulogu u životu svake osobe, bili toga svesni ili ne. Zbog toga je ona veoma važna i u školskom sistemu. Ipak, u Srbiji se filozofija uči uglavnom samo u gimnazijama, dok je u mnogim srednjim stručnim školama nema. Naš predmet je izuzetno značajan jer pomaže učenicima da formiraju sopstvenu sliku sveta i razmatraju važne teme – od kritičkog mišljenja do etičkih pitanja i pitanja slobode i pravde.
Bilo bi sjajno kada bi svi srednjoškolci imali priliku da se susretnu sa filozofijom, makar kao izbornim predmetom. Imam iskustvo rada sa učenicima Srednje muzičke škole „Josip Slavenski“, gde sam primetila da mladi muzičari pokazuju veliku zainteresovanost za filozofske teme. To pokazuje da, kada im se pruži prilika, učenici svih profila žele da razmišljaju, pitaju i diskutuju o važnim pitanjima.
Kada biste u nekoliko rečenica opisivali današnjeg gimnazijalca, šta biste rekli?
Sjajni! Današnji gimnazijalci imaju jasne ciljeve i ambicije i neguju istinske vrednosti. Umeju da razumeju sadašnji trenutak, ali su takođe svesni prepreka u savremenom svetu, što su nam svakako pokazali u prethodnom periodu. Njihovi izvori znanja više nisu knjige i enciklopedije, već digitalni prostori koji nam nisu uvek potpuno poznati. Ipak, u tim izvorima pronalaze bogatstvo podataka o svetu oko sebe – od geopolitičkih događaja do umetnosti i kulture.
Da li deca umeju kritički da misle? Razlikuju li istinu od manipulacije?
Deca znaju da razlikuju tačno od netačnog i umeju da razlikuju istinu od manipulacije – u to nema sumnje. Potvrda za to je kada sa njima radim lekciju Šta je istina, kada dobijam odličnu povratnu informaciju.
Učenici ne samo da razlikuju istinu od manipulacije na časovima, već tu sposobnost primenjuju i u analizi vesti, društvenih mreža i u debatama, pokazujući da kritičko mišljenje nije samo teorijska veština, već stvarna praksa.
Pravi izazov je to što živimo u svetu manipulacija u kojem se istina često pojavljuje samo u naznakama. U takvom okruženju moglo bi se činiti da mladi ne prave razliku između manipulacije i istine ili, još gore, da pristaju na manipulacije. Međutim, oni se nepogrešivo hvataju za istinu i traže da svetlost znanja osvetljava šire i jače.
Svako ko je u prilici da porazgovara sa mladima zna o čemu govorim. Koračaju kroz svakodnevicu i digitalni prostor, uče i prilagođavaju se, i upravo su oni dokaz da smo kao nastavnici, kroz kontinuiran rad i podsticanje kritičkog razmišljanja, uspeli da ih osnažimo. Ne treba da brinemo – naša deca i učenici umeju da razlikuju istinu od laži.
Šta je to što biste, kada biste dobili priliku, odmah promenili u srpskom obrazovnom sistemu?
Radeći u obrazovanju više od 20 godina, uočila sam određene manjkavosti – ne sa namerom da kritikujem, već sa željom da se dođe do rešenja. U srpskom obrazovnom sistemu, izabrala bih ono što za mene ima najveći značaj: smanjila bih broj obaveznih predmeta za učenike.
Smatram da učenici ne treba da imaju između 15 i 18 nastavnih predmeta u gimnaziji, u zavisnosti od razreda i smera – dovoljno je da biraju polovinu tog broja. Tim potezom značajno bi se unapredio kvalitet obrazovanja, omogućio razvoj dubljeg interesovanja za odabrane predmete i podstaklo aktivnije učešće učenika u sopstvenom obrazovanju.
Ovakva promena reflektovala bi se na mnoge aspekte obrazovnog sistema i mogla bi pokrenuti i druge neophodne reforme, jer ostajanje pri starom modelu nije rešenje.
Ne smemo zatrpavati učenike samo zato što nam je teško da se menjamo. Promene mogu biti bolne, ali su neophodne ako želimo da obrazovanje odgovori potrebama savremenih generacija.
Bavite se savremenim metodama nastave, a veliki broj vaših kolega i dalje je veran tradicionalnom načinu rada. Koji su to oblici nastave koji daju najbolje rezultate?
Pronalazim sebe u projektnoj nastavi – u realizaciji nastave koja se zasniva na projektima gde učenici aktivno uče kroz rad i istraživanja, a to mi omogućava predmet koji predajem jer stimuliše kreativnost. Svakako je potrebno uvoditi savremene metode, danas ima puno mogućnosti za to – različite platforme i digitalni alati umnogome olakšavaju i čine učenje dinamičnijim i pristupačnijim.
Ipak, važan je i tradicionalan pristup nastavi, jer on pruža čvrstu osnovu za učenje. Najbolje rezultate daje kombinovana metoda, koja spaja klasične i inovativne pristupe. Ne smemo zaboraviti da uspeh zavisi i od ličnosti nastavnika, koji treba da pronađe razumnu meru svih dostupnih metoda i elemenata, prilagođavajući ih potrebama učenika.
Slušamo mnogo u poslednje vreme o politici u školama. Šta zapravo znači to da ”politici nije mesto u školi” i da li srednjoškolci treba da uče o tome šta su izbori, šta je demokratija, šta socijalna pravda, a šta politička odgovornost?
Da razjasnimo, u školi nema mesta za političke lidere, stranačke uticaje i manipulacije, ali svakako ima mesta i mora ga biti za pitanja slobode, istine, izbora, odgovrnosti, pravde, jer to vam je pre svega nastava filozofije.
Škola ima zadatak da osnaži mlade da participiraju u društvu, a potom i da postanu odgovorni građani i građanke. Politička pitanja nisu samo izbori – ona su i svakodnevna: Zašto ne recikliramo? Zašto nemamo trotoare u urbanim sredinama na putu do škole? O takvim i sličnim pitanjima mladi treba da kritički promišljaju, da vode dijalog i debatu, da iznesu stav i da nauče da ga brane.
Zato je važno da učenici uče o tome šta su izbori, šta je demokratija, šta je socijalna pravda i šta znači politička odgovornost. Mi, i učenici i nastavnici, nismo posmatrači sveta, već njegovi graditelji – i upravo kroz obrazovanje gradimo budućnosti.