Маја Кескинов је професорка филозофије и педагошки саветник у XIV београдској гимназији и наш овонедељни саговорник у рубрици ”Ми ВАС питамо”.
Maja je aуторка је и координаторка образовних пројеката усмерених на развој критичког мишљења, културе сећања, људских права, од којих су неки награђени на националном и међународном нивоу.
У свом раду посвећена је развоју савремених метода наставе које подстичу ученике на промишљање, аргументовану расправу и активно учешће у друштву.
Она је и прва професорка филозофије која гостује у нашој рубрици, те је тема ”политике у школама” била неизбежна. Такође, одговорила нам је и на питање шта је у школи неопходно променити што пре, али и какви су гимназијалци нове генерације. Неки од њених одговора ће вас можда и изненадити.
Кад бисте добили прилику да поново бирате професију, да ли би наставнички позив био Ваш избор?
Када сам донела одлуку да будем наставница, та одлука је била прилично интуитивна. Ипак, не само да се не кајем, већ свакога дана изнова потврђујем свој избор. Не доживљавам ствари као коначне и непроменљиве, већ о њима дубоко промишљам и увек поново доносим одлуку да будем наставница.
Волим што сам наставница – то је диван позив који пре свега доприноси мом личном развоју. То значи непрестано учити, стицати нова знања и вештине и пролазити кроз процес учења, јер је управо то најбољи начин преношења знања. Истовремено, то је и велика привилегија – рад са младим људима, које подучавам и усмеравам ка самоусавршавању.
Млади су отворени, радознали и спремни на размену, а у свету који се брзо и технолошки убрзано мења, често нас управо они уче новим стварима.
Која је улога филозофије у школском програму? Има ли она место које јој припада?
Филозофија игра велику улогу у животу сваке особе, били тога свесни или не. Због тога је она веома важна и у школском систему. Ипак, у Србији се филозофија учи углавном само у гимназијама, док је у многим средњим стручним школама нема. Наш предмет је изузетно значајан јер помаже ученицима да формирају сопствену слику света и разматрају важне теме – од критичког мишљења до етичких питања и питања слободе и правде.
Било би сјајно када би сви средњошколци имали прилику да се сусретну са филозофијом, макар као изборним предметом. Имам искуство рада са ученицима Средње музичке школе „Јосип Славенски“, где сам приметила да млади музичари показују велику заинтересованост за филозофске теме. То показује да, када им се пружи прилика, ученици свих профила желе да размишљају, питају и дискутују о важним питањима.
Када бисте у неколико реченица описивали данашњег гимназијалца, шта бисте рекли?
Сјајни! Данашњи гимназијалци имају јасне циљеве и амбиције и негују истинске вредности. Умеју да разумеју садашњи тренутак, али су такође свесни препрека у савременом свету, што су нам свакако показали у претходном периоду. Њихови извори знања више нису књиге и енциклопедије, већ дигитални простори који нам нису увек потпуно познати. Ипак, у тим изворима проналазе богатство података о свету око себе – од геополитичких догађаја до уметности и културе.
Да ли деца умеју критички да мисле? Разликују ли истину од манипулације?
Деца знају да разликују тачно од нетачног и умеју да разликују истину од манипулације – у то нема сумње. Потврда за то је када са њима радим лекцију Шта је истина, када добијам одличну повратну информацију.
Ученици не само да разликују истину од манипулације на часовима, већ ту способност примењују и у анализи вести, друштвених мрежа и у дебатама, показујући да критичко мишљење није само теоријска вештина, већ стварна пракса.
Прави изазов је то што живимо у свету манипулација у којем се истина често појављује само у назнакама. У таквом окружењу могло би се чинити да млади не праве разлику између манипулације и истине или, још горе, да пристају на манипулације. Међутим, они се непогрешиво хватају за истину и траже да светлост знања осветљава шире и јаче.
Свако ко је у прилици да поразговара са младима зна о чему говорим. Корачају кроз свакодневицу и дигитални простор, уче и прилагођавају се, и управо су они доказ да смо као наставници, кроз континуиран рад и подстицање критичког размишљања, успели да их оснажимо. Не треба да бринемо – наша деца и ученици умеју да разликују истину од лажи.
Шта је то што бисте, када бисте добили прилику, одмах променили у српском образовном систему?
Радећи у образовању више од 20 година, уочила сам одређене мањкавости – не са намером да критикујем, већ са жељом да се дође до решења. У српском образовном систему, изабрала бих оно што за мене има највећи значај: смањила бих број обавезних предмета за ученике.
Сматрам да ученици не треба да имају између 15 и 18 наставних предмета у гимназији, у зависности од разреда и смера – довољно је да бирају половину тог броја. Тим потезом значајно би се унапредио квалитет образовања, омогућио развој дубљег интересовања за одабране предмете и подстакло активније учешће ученика у сопственом образовању.
Оваква промена рефлектовала би се на многе аспекте образовног система и могла би покренути и друге неопходне реформе, jer остајање при старом моделу није решење.
Не смемо затрпавати ученике само зато што нам је тешко да се мењамо. Промене могу бити болне, али су неопходне ако желимо да образовање одговори потребама савремених генерација.
Бавите се савременим методама наставе, а велики број ваших колега и даље је веран традиционалном начину рада. Који су то облици наставе који дају најбоље резултате?
Проналазим себе у пројектној настави – у реализацији наставе која се заснива на пројектима где ученици активно уче кроз рад и истраживања, а то ми омогућава предмет који предајем јер стимулише креативност. Свакако је потребно уводити савремене методе, данас има пуно могућности за то – различите платформе и дигитални алати умногоме олакшавају и чине учење динамичнијим и приступачнијим.
Ипак, важан је и традиционалан приступ настави, јер он пружа чврсту основу за учење. Најбоље резултате даје комбинована метода, која спаја класичне и иновативне приступе. Не смемо заборавити да успех зависи и од личности наставника, који треба да пронађе разумну меру свих доступних метода и елемената, прилагођавајући их потребама ученика.
Слушамо много у последње време о политици у школама. Шта заправо значи то да ”политици није место у школи” и да ли средњошколци треба да уче о томе шта су избори, шта је демократија, шта социјална правда, а шта политичка одговорност?
Да разјаснимо, у школи нема места за политичке лидере, страначке утицаје и манипулације, али свакако има места и мора га бити за питања слободе, истине, избора, одговрности, правде, јер то вам је пре свега настава филозофије.
Школа има задатак да оснажи младе да партиципирају у друштву, а потом и да постану одговорни грађани и грађанке. Политичка питања нису само избори – она су и свакодневна: Зашто не рециклирамо? Зашто немамо тротоаре у урбаним срединама на путу до школе? О таквим и сличним питањима млади треба да критички промишљају, да воде дијалог и дебату, да изнесу став и да науче да га бране.
Зато је важно да ученици уче о томе шта су избори, шта је демократија, шта је социјална правда и шта значи политичка одговорност. Ми, и ученици и наставници, нисмо посматрачи света, већ његови градитељи – и управо кроз образовање градимо будућности.