Kada se kaže srednjoškolac, ja pomislim na mladu osobu koja upravo ulazi u svet odraslih, koja unajveće razmišlja o svetu oko sebe, koja mnogo toga razume, mada ponešto pogrešno tumači. Pomislim na osobu punu radoznalosti, velikih snova, želje da svet bude njen. Pomislim na te delikatne godine u kojima se formiraju vrednosni sudovi, postavljaju koordinate za dobro i zlo, i uz malo bunta mnogo toga dovodi u pitanje. Pomislim i na to da, što se prirode tiče, mogu da budu i roditelji, a što se istorije tiče mogu i da ginu u besmislenim ratovima (smislenih, ako se ja pitam, nema i nikad ih nije bilo). Znam da dete u njima žuri da odraste, a da im je svet odraslih i dalje dosadno mesto u kome ih neko sputava ograničenjima.
Uglavnom, mislim da su to divne godine i nadam se da su i dalje naivne i u duši nevine. Ako im na nečemu zavidim, to su ti veliki snovi i otvoreni putevi, to što još uvek imaju velike nade i opravdano ogromna očekivanja od života. Kad, ako ne tad?
I tvrdoglavo se držim te romantičarske slike o poslednjim tinejdžerskim godinama, iako me je do sada rad sa baš tim uzrastom nebrojeno puta demantovao. Jedan u nizu hladnih tuševa dogodio mi se pre nekoliko dana.
Pre lekcije o hrabrom dečaku koji je sa 13 godina izgubio ruku i nogu, a zatim postao najmlađa osoba sa invaliditetom koja je uspela da u istoj godini na skijama stigne do Severnog i Južnog pola, pitam ja moje đake da li u njihovim životima postoji neko kome se dive, ko ih motiviše, na koga pomisle kada misle da im je u životu teško.
Tajac.
Pređem onda sa engleskog na srpski, misleći da nisu svi dobro razumeli pitanje. Još i preformulišem pitanje i objasnim da uopšte ne mora da se radi o nekim idolima, poznatim ličnostima, da to može biti neko ko je široj javnosti nepoznat, ali eto oni ga poznaju i dive mu se zbog nečega.
Opet tajac.
Pomislim – bolje i tajac, nego Ceca Nacionale, ali opet krivo mi je što oni o tome po svoj prilici nikada nisu ni razmišljali. I dalje insistiram na odgovoru, objasnim da ne mislim na neko slepo obožavanje, već na osobu koja zbog svoje hrabrosti, optimizma, discipline zaista zavređuje veliko poštovanje. Sačekam još malo, pa ih podsetim na mladu košarkašicu koja je u saobraćajnoj nesreći izgubila nogu, a sada opet trči i ne odustaje. Nažalost, nisu svi čuli za nju, ali neki jesu. To je ohrabrilo jednog dečaka da kaže da se divi svom vršnjaku koji vozi auto-trke i stigao je do, ako se dobro sećam, nečijeg fabričkog tima. Pomislim, ajde bolje i to nego ništa. Razjasnimo da se divimo njegovoj upornosti i odricanjima zbog svakodnevnih treninga. Namera mi je bila da minimiziram važnost preskupih i prebrzih automobila, već da težište prebacimo na ta lična odricanja i trud.
I dalje želim da čujem kako ostali razmišljaju i sada već bandoglavo čekam još neki odgovor iako sam probila vreme za psihičko zagrevanje za temu časa.
Jedna devojčica kaže da se divi svojoj majci zbog njenih osobina, i da bi volela da bude kao ona kad poraste. Sunce me ogrejalo! Takav odgovor devojčice u pubertetu ređi je od tartufa u Sahari. Zahvalim na odgovoru, pa nastavim da čekam i ostale uz još malo ohrabrivanja i potpitanja.
A onda se javio dečak koji je i inače ozbiljan, odgovoran, pametan:
„Profesorka, nama je danas teško da se nekome divimo. Nemamo kome. Nemamo na koga da se ugledamo. Pa pogledajte ko je oko nas.“
Ovoga puta tajac s moje strane. Nadam se da mi se na licu nije videlo sve što sam u tom trenutku pomislila i osećala. Nadam se da mi se nije videlo koliko sam tužna. A onda besna. Mnogo besna – na ovaj život, na ovo društvo, na nas odrasle koji smo sve to dozvolili.
I onda dolazi trenutak o kome nas ne uče u čuvenim pedagoškim situacijama, za koji nema dovoljno visoke plate, i kod koga nema toliko visokog profesionalizma koji bi pomogao da tek tako pređete preko muka u učionici.
Šta da kažeš učeniku koji ti je upravo demonstrirao zrelost, odgovornost, pamet, razumevanje sveta, i pri tom pokazao da se sa tim pomirio i da misli da je to jednostavno tako i gotovo? Da se praviš blesav i tvrdiš da nije sve tako crno? Da se zaigraš i kreneš da grdiš državu i društvo, globalizaciju i savremene svetske trendove, političku beznačajnost Srbije sa kojom se igra ko kako hoće, činjenicu da nam stranci finansiraju reformu obrazovanja, Tominu diplomu i Kristijanove autograme, lokalnog kockara koji upravlja tvojim gradom kao šerif? Ili da kreneš da lažeš đake i pričaš im da će biti bolje, da je njihovo da uče jer jedino ti znanje ne može niko oduzeti, osim mačka kome ćeš ga okačiti o rep? Da licemerno izvlačiš svoju zadnjicu i govoriš da je na njima da promene svet i naprave bolje društvo, a znaš da im ti sam nisi stvorio dobro društvo? Ili da jednostavno kažeš detetu da je u pravu?
Ja sam mu baš to rekla. Rekla sam mu da je u pravu.
Onda sam promrmljala nešto u stilu da postoje lične pobede veće od svakog društva i kruženja, i najboljeg i najlošijeg, i uvela ih u lekciju:
„Danas ćemo govoriti o dečaku iz Poljske, Janu Meli, koji je pobedio sebe.“
Šta li bi bilo da se Jan Mela nije rodio u Poljskoj?
P.S. Ne znam poljski, ali nije ni neophodno. Dovoljno je samo i gledati.
Autor: Ljubinka Boba Nedić