Када се каже средњошколац, ја помислим на младу особу која управо улази у свет одраслих, која унајвеће размишља о свету око себе, која много тога разуме, мада понешто погрешно тумачи. Помислим на особу пуну радозналости, великих снова, жеље да свет буде њен. Помислим на те деликатне године у којима се формирају вредносни судови, постављају координате за добро и зло, и уз мало бунта много тога доводи у питање. Помислим и на то да, што се природе тиче, могу да буду и родитељи, а што се историје тиче могу и да гину у бесмисленим ратовима (смислених, ако се ја питам, нема и никад их није било). Знам да дете у њима жури да одрасте, а да им је свет одраслих и даље досадно место у коме их неко спутава ограничењима.
Углавном, мислим да су то дивне године и надам се да су и даље наивне и у души невине. Ако им на нечему завидим, то су ти велики снови и отворени путеви, то што још увек имају велике наде и оправдано огромна очекивања од живота. Кад, ако не тад?
И тврдоглаво се држим те романтичарске слике о последњим тинејџерским годинама, иако ме је до сада рад са баш тим узрастом небројено пута демантовао. Један у низу хладних тушева догодио ми се пре неколико дана.
Пре лекције о храбром дечаку који је са 13 година изгубио руку и ногу, а затим постао најмлађа особа са инвалидитетом која је успела да у истој години на скијама стигне до Северног и Јужног пола, питам ја моје ђаке да ли у њиховим животима постоји неко коме се диве, ко их мотивише, на кога помисле када мисле да им је у животу тешко.
Тајац.
Пређем онда са енглеског на српски, мислећи да нису сви добро разумели питање. Још и преформулишем питање и објасним да уопште не мора да се ради о неким идолима, познатим личностима, да то може бити неко ко је широј јавности непознат, али ето они га познају и диве му се због нечега.
Опет тајац.
Помислим – боље и тајац, него Цеца Национале, али опет криво ми је што они о томе по свој прилици никада нису ни размишљали. И даље инсистирам на одговору, објасним да не мислим на неко слепо обожавање, већ на особу која због своје храбрости, оптимизма, дисциплине заиста завређује велико поштовање. Сачекам још мало, па их подсетим на младу кошаркашицу која је у саобраћајној несрећи изгубила ногу, а сада опет трчи и не одустаје. Нажалост, нису сви чули за њу, али неки јесу. То је охрабрило једног дечака да каже да се диви свом вршњаку који вози ауто-трке и стигао је до, ако се добро сећам, нечијег фабричког тима. Помислим, ајде боље и то него ништа. Разјаснимо да се дивимо његовој упорности и одрицањима због свакодневних тренинга. Намера ми је била да минимизирам важност прескупих и пребрзих аутомобила, већ да тежиште пребацимо на та лична одрицања и труд.
И даље желим да чујем како остали размишљају и сада већ бандоглаво чекам још неки одговор иако сам пробила време за психичко загревање за тему часа.
Једна девојчица каже да се диви својој мајци због њених особина, и да би волела да буде као она кад порасте. Сунце ме огрејало! Такав одговор девојчице у пубертету ређи је од тартуфа у Сахари. Захвалим на одговору, па наставим да чекам и остале уз још мало охрабривања и потпитања.
А онда се јавио дечак који је и иначе озбиљан, одговоран, паметан:
„Професорка, нама је данас тешко да се некоме дивимо. Немамо коме. Немамо на кога да се угледамо. Па погледајте ко је око нас.“
Овога пута тајац с моје стране. Надам се да ми се на лицу није видело све што сам у том тренутку помислила и осећала. Надам се да ми се није видело колико сам тужна. А онда бесна. Много бесна – на овај живот, на ово друштво, на нас одрасле који смо све то дозволили.
И онда долази тренутак о коме нас не уче у чувеним педагошким ситуацијама, за који нема довољно високе плате, и код кога нема толико високог професионализма који би помогао да тек тако пређете преко мука у учионици.
Шта да кажеш ученику који ти је управо демонстрирао зрелост, одговорност, памет, разумевање света, и при том показао да се са тим помирио и да мисли да је то једноставно тако и готово? Да се правиш блесав и тврдиш да није све тако црно? Да се заиграш и кренеш да грдиш државу и друштво, глобализацију и савремене светске трендове, политичку безначајност Србије са којом се игра ко како хоће, чињеницу да нам странци финансирају реформу образовања, Томину диплому и Кристијанове аутограме, локалног коцкара који управља твојим градом као шериф? Или да кренеш да лажеш ђаке и причаш им да ће бити боље, да је њихово да уче јер једино ти знање не може нико одузети, осим мачка коме ћеш га окачити о реп? Да лицемерно извлачиш своју задњицу и говориш да је на њима да промене свет и направе боље друштво, а знаш да им ти сам ниси створио добро друштво? Или да једноставно кажеш детету да је у праву?
Ја сам му баш то рекла. Рекла сам му да је у праву.
Онда сам промрмљала нешто у стилу да постоје личне победе веће од сваког друштва и кружења, и најбољег и најлошијег, и увела их у лекцију:
„Данас ћемо говорити о дечаку из Пољске, Јану Мели, који је победио себе.“
Шта ли би било да се Јан Мела није родио у Пољској?
П.С. Не знам пољски, али није ни неопходно. Довољно је само и гледати.
Аутор: Љубинка Боба Недић