Približava se mesec mart u kom se neizostavno mora proglasiti rekordan broj pobeda nad svim i svačim.
Ali, kako ćemo pobediti izgubljene dane, sate, nastavne jedinice i realnost u kojoj su se, doduše nezvanično, svi složili da prosečan srpski učenik pune dve školske godine nije savladao ni očekivani minimum školskog programa? Jednostavno. Nećemo ni meriti koliko je savladao. Samo ćemo objaviti pobedu. Na papiru nemamo nijednog izgubljenog radnog dana, samim tim nema nijedne propuštene nastavne jedinice. Dakle, naša deca sve znaju. Možemo se malo i podsmevati evropskim zemljama koje su priznale da su godine korone njihovom obrazovnom sistemu nanele nepopravljivu štetu. Njihovi časovi i dani su izgubljeni, naši nisu. Njihova deca ne znaju, naša … dobro, nema veze.
U tim neizgubljenim danima nastava se odvijala svakako. Nastavnici u školi, deca kod kuće. Nastavnici kod kuće, deca kod kuće. Nastavnici kod kuće, deca koja nemaju računare u školi. Nastavnici u školi, neka deca u školi, neka deca kod kuće. A onda i nastavnici na bolovanju kod kuće (nema zamene), sva deca u školi, prate čas preko telefona. I nije se gubilo. I ne zaboravimo učiteljske kombinacije: učitelj u školi drži nastavu polovini odeljenja, a onda isti taj učitelj istog dana drži nastavu drugoj polovini odeljenja. Dobro, pomisliće neko, bili su i plaćeni za dvostruku normu. Ali ne, nisu, što je takođe specifična pobeda. Ostvariti dvostruku normu sa uštedom od 100%, toga nema ni kod Japanaca. Iz Severne Koreje, doduše, nemamo podataka.
Našim nerazmaženim i digitalno obučenim nastavnicima nije bio problem da nastavu prebace na digitalne platforme u roku od jednog dana. Ako neko ne veruje za šezdesetogodišnjeg geografa kom su deca otvarala elektronski dnevnik i upisivala čas jer mu monitor zrači glavu i neće da zna za te đavolje sprave, e, ako neko ne veruje da je on odmah u ponedeljak ujutru održao svoj prvi čas sa digitalne platforme na računaru koji nema, dovoljno je samo da pogleda u nedeljni izveštaj koji je uredno i na vreme dostavljen pedagogu, direktoru, lokalnoj školskoj upravi i samom Ministarstvu. Čas je pedantno evidentiran i u elektronskom dnevniku. I on, i svi ostali, dok je rubrika za primedbe ispunjena superlativima. Istina je, sve piše. Nastavnici su pobedili svoje strahove, neznanje, jednostavno, pobedili su sebe kao obične ljude i postali nešto kao nadljudi. I taj niz pobeda se nastavlja.
Znamo svi da je i pedagozima i direktorima bilo jasno da tokom jedne noći veliki broj kolega samostalno nije mogao savladati sve tehnološke novotarije. I oni sami bili su prinuđeni da otvore desetine novih virtuelnih prostora na koje je trebalo prebaciti svu dokumentaciju da bi školske uprave i Ministarstvo moglo da isprati šta se i kako radi za vreme novih okolnosti.
Po nepisanom pravilu, pred srpsku prosvetu su oduvek stavljani neispunjivi zadaci. Ko bi i zbog čega grebao ispod glatke površine savršenih izveštaja, kad već zna šta bi tamo pronašao? I ko bi uopšte bio toliki nečovek da goni nesrećnog geografa za neodržan čas u ovakvim okolnostima? Ali pitanje je ko se još pravio lud, i u čiju korist, kada je onima kojima je ovaj proces neophodan bilo očigledno da stvar ne funkcioniše? Koga smo lagali?
Zato nas je dodatno zbunilo to što je posle čitavih godinu dana otpočeo i jedan poduži niz digitalnih obuka za prosvetne radnike. Zašto obučavati ljude koji od prvog dana sve znaju bolje od evropskih kolega? Slovenci su se, prema rečima tadašnjeg ministra, divili našoj umešnosti i organizaciji, pitali njega lično za sve savete. Ili: kako je moguće da su ljudi tako pobednički radili posao koji ne znaju? Ili: ko je imao koristi od toga da nas uči nečemu što smo godinu dana već upražnjavali kako se ko snašao?
Uglavnom, svi nastavnici u Srbiji danas, dve godine kasnije, znaju da otpočnu čas u nekoj od digitalnih učionica, da okače nastavni sadržaj, a ukoliko tehnika dozvoli, čak i da predaju direktno preko platforme, u realnom vremenu. Ali čas pomenutog geografa pobednički stoji upisan još pre dve godine. Neizgubljen. Ko nam šta može?
Ako ste mislili da prosveta ne može dalje od ovoga, prevarili ste se. Jednom davno, na početku svega, učenik je rekao nastavnici da mora da instalira mikrofon u računar kako bi je čula ona grupa koja prati nastavu od kuće. Koleginica je smirenim glasom odgovorila detetu: „Ne, dušo moja, ne treba mikrofon, čuju oni mene kroz projektor“. Takav nastavnik danas verovatno ne postoji. Današnji nastavnik za potrebe svog časa sasvim jednostavno instalira eksterne uređaje, krekuje programe, zaobilazi licence, vodi, na primer, prepisku na engleskom sa agentima raznih aplikacija za kviz jer je uočio da su učenici pronašli način da probiju sistem. Pravi svoje sisteme i platforme. Snima nastavu za RTS planetu. Besplatno, dabome.
I kada se sve pobede zbroje, a moglo bi se o tome bar još ovoliko, ostaje samo pitanje ko će podneti toliko ordenje, a da mu se leđa ne iskrive. Možda je problem u tome što smo pobedili celu Evropu pa nema ko ni da nas nagradi.
A možda u stvari ovo i nisu pobede, možda smo mi u nekom nametnutom i podvaljenom haosu sami naučili da vadimo kestenje iz vatre, vruć krompir iz usta, možda smo sami spasavali dane i časove, bez plana, pomoći, smisla i logike. Plaćali časove informatike, dosađivali divnim i beskrajno strpljivim mladim kolegama, ćerkama, sinovima, učenicima. Nešto smo mi poručivali našem Ministarstvu, državi, bilo kome, ali izgleda da još uvek nismo znali gde se nalaze mikrofoni. A tehnika je neumoljiva.
Možda to znaju i svi oni koji bi trebalo da osete odgovornost za izgubljeno dečje znanje, neodržane časove zbog loših računara, sporog interneta, kadra koji se sam snalazio pomoću štapa i kanapa. Zbog hitnih protivrečnih naredbi koje su zbunjivale svakoga, od direktora do tetkica. Zbog nepostojanja pravilnika koji bi organizovao rad na daljinu. Zbog nepostojećeg redukovanog školskog programa za vanredne situacije, pa je svaki fakultet smeo da održi prijemni ispit sa zahtevima kao da su prethodne dve godine školovanja prošle optimalno. Zbog privatnih časova koje su mnogi roditelji plaćali od poslednje plate, izgubivši posao u opštoj krizi. Zbog neuroloških problema srpske dece koja danas imaju pažnju kraću od predškolca. Zbog savesnih i poštenih učitelja koji su prihvatili da rade duplu normu, ne znajući šta se dešava u njihovim kućama, sa njihovom rođenom decom. Zbog svega onoga što su zahtevali od srpske prosvete, dece i roditelja, a da sami u trećoj godini vanredne situacije nemaju ni jedan jedini pravilnik koji se na istu situaciju odnosi. Izuzev onih epidemioloških koji su se mogli prepisati bilo iz koje ustanove.
Možda znaju, pa ćute i čekaju da prođe. U tom tihovanju pomalo podsećaju na one nespremne đake koji žmure i kriju se iza tuđih leđa sve do zvona, da ih ne bi niko ništa pitao. Ako baš neko insistira na odgovoru, dobije ono svim profesorima poznato: „Pa što stalno mene prozivate, ni Marković nije ništa učio!“ I tako jedan čas, drugi, treći, dok ne shvate da je kasno za sve. Samo, dok učenik koji padne godinu konačno oseti da nije dorastao sistemu koji je želeo da izigra, naše vođe se tek kada se sve nepovratno sruši osete kao kod kuće. Ležerno, malo sa visine, staće pred novinare sa nacionalnih frekvencija i poručiti da smo upravo ostvarili još jednu istorijsku pobedu. Neprijatelji nezaustavljivog progresa mogu samo da nam pljunu pod prozor, a trula Evropa i treba se stidi svojih nezadovoljavajućih rezultata. Mi se nećemo postideti nikada.
Autor: Stanka el Rabadi, profesorka iz Šapca