Rečima zarađujemo svoj hleb. U rečima je moć da steknemo znanja, usvojimo ih i prenesemo. Školska znanja su i temelj naših životnih znanja. Ona utiču na formiranje naših karaktera, mišljenja, stavova, na naše misaono i emocionalno biće, na naš duhovni razvoj u celini. Non scholae, sad vitae discimus / Za život učimo, ne za školu, zvoni kroz istoriju latinska mudrost, a primenjuje je ko kako zna i ume.
Mi, profesori, imamo svoju odgovornost ne samo za svoj karakter i svoju ličnost, već i za karakter i ličnost svojih učenika. Nismo čudotvorci, niti možemo učiniti savršenim ni sebe ni druge, ali možemo, a to često i činimo, dati sve od sebe da postavimo dobar temelj u umu i duši naših đaka, na kome će oni kroz dalje školovanje i lične napore, graditi sebe i usavršavati svoju ličnost.
O metodici nastave mnogo se govori i primera dobrih i zanimljivih časova ima i u teoriji i u praksi. Prirodan tok nastave nameće upotrebu raznovrsnih metoda, koje profesori svesno i nesvesno kombinuju i primenjuju kroz ceo svoj radni vek. Najvažnija metoda koja sve objedinjuje je cilj naše profesije: prosvetiti mlade naraštaje, kroz ljubav i posvećenost poslu. Ni toga u školama ne manjka.
Zašto su onda rezultati našeg rada iz godine u godinu sve slabiji, a prag znanja naših đaka sve niži? Do diploma lako dolaze i učenici koji ne pohađaju redovno nastavu, i oni koji nikakve rezultate u radu ne postižu, i učenici sa posebnim potrebama, koji zbog specifičnih osobina, ne mogu da savladaju ni minimum zahteva, i oni koji izazivaju teške incidente. Stanje je već godinama u tom pogledu alarmantno, a promene za koje se Ministarstvo prosvete zalaže zahtevaju duge i spore procedure, koje ne donose rešenja. Prave selekcije nema za dalje školovanje i društvo zbog toga već oseća ozbiljne posledice, u nedostatku dobrih kadrova i u napuštanju zemlje mladih ljudi, odmah posle kako bilo završenih škola. Ispunićemo formalne zahteve, ali ko će pravi život da promeni?
Vratimo se na početak: rečima zarađujemo svoj hleb. Došlo je vreme da se reči povuku za neko vreme, dok se savest probudi.
Autor: Marina Barović, profesor srpskog jezika i književnosti