Kažu ljudi kako život uvek nađe put. U pravu su, ali delimično. Put nađu oni koje sistem ne samelje.
Imala sam ovih dana očigledan primer.
U posetu mi dolaze dve moje bivše učenice. Bile su izrazito loši đaci, potpuno nezainteresovane, sa silnim jedinicama i bez nade da može biti ikakvog napretka. Svaka provera slaba, svaki odgovor, ako ga uopšte bude, pogrešan. Silne su svađe iza nas, međutim, sva njihova aktivnost je bila usmerena isključivo na izbegavanje, bilo da je ono pasivno, pretvoreno u ćutanje, ili agresivni stav u pokušaju da se kroz sukob izvuče neka korist. Jedina dobra stvar su bili neki neformalni razgovori, oni delići koje nastavnik otme da sa učenicima podeli svakidašnje i obično. U tim prilikama su bile posebno vesele, duhovite, čak rečite. Ipak, ono što sam zapamtila kod obe je nešto što me uvek poražava: prazan pogled, bez dubine, kao kapak iza koga se pokušavaju sakriti. Škola to uvek vidi kao intelektualno ograničenje. Kakva greška! Greška koja nastaje u inerciji nakaradnog procesa. Namerno previđanje nečijih sklonosti jer one nisu po tablicama zvaničnog programa.
Jer…moje dve učenice su se posle osnovne upisale na jedan trogodišnji zanatski smer koji može potencijalno imati i neku dozu kreativnosti. Odlične su. Ređaju petice. Na praksi su među najboljima. Detaljno mi objašnjavaju šta trenutno rade, ćeretaju, nadovezuju se. Oči im sijaju. Kada shvate da više znaju od mene u ovoj oblasti, dobijaju krila. Pričamo o perspektivama, vrlo su ambiciozne, sebe vide daleko, kao ostvarene i uspešne.
Potpuno me je poneo ovaj talas fantastičnog optimizma. Mladosti. Želje za uspehom. Vraćam se zatim u učionicu i u jednom momentu predaha vidim nekoliko pari ugašenih očiju. Pitam se hoće li ikada zablistati. Ili će bespovratno potonuti jer ih sistem gura na dno. On traži znanje, takmičenje, memorisanje činjenica, niz naučnih oblasti. On promoviše ocenu kao merilo vrednosti. Ima stroge pravilnike u ocenjivanju.
Razmišljam… kako li je to kada ti svaka situacija, svakoga dana, na svaki način, poručuje da si nedovoljan, loš, da si škart. Nikad priznanje, ponos roditeljima, najčešće nerazumevanje i kazna. Poniženje.
I… sada sam potpuno sigurna u ono za šta se zalažem već godinama. Nema i neće biti napretka u našoj školi dok ne napravimo izvesnu klasifikaciju učenika prema sklonostima, dok ih u određenim vremenskim intervalima ne razvrstamo u odeljenja koja su ujednačena prema uspehu u prethodnom periodu.
Trenutna praksa proizvodi prosek. Najbolji tonu u dosadu, slabi ne mogu da stignu. Tempo se prilagođava sredini. Naravno, postoje preporuke da se nastava prilagodi individualnim karakteristikama učenika, ali to je gotovo nemoguće izvesti u ovako brojnim odeljenjima kakva su naša. Dodatnih časova je malo, a deca, opterećena pretrpanim rasporedom i drugim aktivnostima, na njih retko dolaze. Znači, ćorsokak. Lepo deluje na papiru, ali u stvarnosti ne radi.
Ako bismo prevazišli mentalno ograničenje palanačkog prepucavanja čije je dete bolje i shvatili da se vrednost ne meri samo ocenom i sklonošću prema nauci, pa podelili đake posle trećeg i šestog razreda prema postignućima, stvorili bismo povoljniju klimu za sve.
Naučno talentovani bi gazili malo više, a ostali bi dobili mogućnost da pokažu i ono što se u današnjim okolnostima ne može videti, neki talenat, imali bi vremena, progovorili bi, osetili da su živi, da ljudski vrede bar jednako kao i oni najuspešniji, iako ne znaju da reše jednačinu ili nabroje sve odlike reljefa.
Škola jeste mesto nauke, ali ne može zanemariti ulogu adekvatnog podsticaja, afirmacije svih vrednosti, negovanje samopouzdanja, građenje ličnosti koja treba da bude samostalna. I zadovoljna. Radosna u svom postojanju. Ostvarena baš na taj način. Srećna. Dostojanstvena.