Prošao je jedan od dana kada se svaka žena koja radi u prosveti oseća dodatno posramljeno. Prošao je Osmi mart. Jer tog dana, svaka od nas, dolazi na posao prezasuta negativnim komentarima o alavim i nezasitim učiteljicama, prezasićena diskusijama da li treba bilo šta poklanjati školskom osoblju za narečeni praznik, ili je to suvišno pošto one samo rade svoj posao. Većina se kloni čitanja ili prepričavanja svega što se može naći na viber grupama, a kući odlazi sa dodatnim stidom, jer je svako vidi sa pregrštom buketića, obeležena je kao neko ko se, zamislite, vraća iz škole. Vraća se kao naruženi cirkuski eksponat.
Ne bih ja da polemišem sa celim svetom, ali mi se čini da sav taj cirkus ne stvaraju učitelji, već roditelji koji ne mogu da odrede stav prema školi i obrazovanju uopšte. Niko im poklone ne traži. Niko poklone ne očekuje. Ali, roditelji, zajedno sa decom, organizuju skupljanje novca, nedeljama se preganjaju šta bi bilo dobro kupiti, a istovremeno preispituju celu akciju i ne vide zašto u tome treba učestvovati.
Kao i u svemu, oseća se nedostatak kulture. U ovom slučaju je to kultura darivanja.
Kada kupujemo poklon nekome koga volimo, radost počinje od prvog momenta kada pomislimo na to, nastavlja se u potrazi za određenim predmetom i kulminira kada ga predajemo. Sve vreme nam je pred očima sreća koju ćemo prirediti, jer njegova sreća je i naša sreća. Ne preispitujemo se.
Kada kupujemo poklon nekome iz poštovanja, radujemo se opet, jer želimo da pokažemo koliko nam je stalo, koliko cenimo tu osobu. Ne preispitujemo se.
Ne preispitujemo se nikada kada darujemo iz srca. Proračuni su uvek ostatak licemerne jednačine u kojoj nešto moramo, a ne želimo, u kojoj ne osećamo, u kojoj se ne radujemo.
E, ovo je priča o kulturi darivanja, o ljubavi i poštovanju. O mojoj Emi.
Bilo je to 2013. godine. Moji đaci su bili na kraju osmog razreda. Bila je to dobra generacija, mirno su nam prošle četiri godine. Ema je bila devojčica iz mnogočlane porodice koja je tokom ovog perioda zapala u znatne finansijske probleme. Otac je bio bez posla, majka je radila na dva mesta, ali sva deca su bila vesela, dobra po naravi, društvena i vaspitana. Oskudica nije na njih ostavljala velike posledice. Bili su ponosni i uspravni, na sve su gledali kao na prolaznu nelagodu. Tako su se ponašali i roditelji. Nikad od njih nisam čula ni žalbu, ni lament nad tužnom sudbinom.
Došao je poslednji čas u školskoj godini. Svi znamo za običaj kupovine poklona razrednom starešini, a mi koji radimo u školi, znamo i za nelagodu prilikom ulaska na taj čas. Tako je bilo i te godine. Ulazim, ali ne dešava se ništa. Deca se ponašaju kao da je to bilo koji čas u godini. Obuzdavam iznenađenje jer čak ni na tabli ne vidim ispisana imena, oproštajne poruke. Ništa. Pomislim kako je u pitanju neka fora, ali se brzo uveravam da nema ni toga. Čas teče, dogovaramo se o tehničkim detaljima u vezi sa završetkom školske godine, podeli svedočanstava, održim svoj uobičajeni govor u kome im poželim sreću i uspeh na predstojećim ispitima i u životu uopšte, a zatim zvoni. Izlazim iz učionice potpuno zbunjena. I ostajem zbunjena danima, do te mere da o tome ne pričam ni sa kolegama, kao da krijem neku tajnu. Sad neko može reći da je to rezultat razočarenja jer nisam dobila očekivani poklon i neću da se pravdam. Besmisleno je. Očekivala sam neki znak pažnje. Da, očekivala sam, i nije me sramota. A znak pažnje ne mora da košta. Originalnost u pružanju pažnje obično je srazmerna stepenu ljubavi.
Posle nekoliko dana sledila je podela svedočanstava. Kada se učionica ispraznila, ostala je samo Ema. Izgledalo je kako pakuje ranac. Prišla je mom stolu i tiho, gotovo stidljivo, spustila kesicu sa poklonom. Rekla je kako želi da mi zahvali na svemu i kako se nada da će mi njen poklon biti draga uspomena. U kesici je bio jedan rokovnik. U rokovniku jedna posveta. U meni radost.
Ipak me neko od njih voli. Ipak neko želi da ga se sećam. Ipak je neko osetio moju ljubav. Jer, za četiri godine, koliko sam im razredna, to postaju moja deca, malo više moja od onih kojima samo predajem. A ovde je reč o ljubavi, a ne o poklonima.
Odmah sam taj rokovnik proizvela u svesku za recepte i tu ulogu ima i danas. Ja sam stara domaćica. Ne umem da mesim sa interneta. Uzimam ga u ruke bar jednom nedeljno. Jer, opet kažem, ja sam stara domaćica. Često mesim. I svaki put dodirnem Eminu ruku. Pa mi bude toplo.
Pre godinu dana sam boravila u Nemačkoj. Posle jednog izleta pokačila sam slike na fejs. Kasno popodne stigla mi je poruka od Eme. Živela je u gradu koji je udaljen tridesetak kilometara od mesta gde sam bila, pa je predlagala da se sutradan vidimo, da popijemo kafu. Obradovala sam se i u zakazanom vremenu čekala da iz mase sveta izroni vitki devojčurak, onakav kakav je izašao iz učionice pre desetak godina. Međutim, pojavila se lepa mlada žena sa bebom u kolicima, u pratnji svoje majke, pa je radost bila još veća. Pričale smo kao stare poznanice, kao da se nikada nismo ni rastajale. Na kraju, pri rastanku, saznala sam da su na sastanak stigle vozom. Vozom, sa bebom od pola godine. Saznala sam da je Ema imala tremu kada je slala poruku, ali je majka ohrabrila. Razvedrila se kada sam odgovorila. Opustila se tek kada smo uz kafu veselo ćaskale.
Ljubav i poštovanje. Otmenost u veštini da se to pokaže. Kultura darivanja. Sve to ima moja Ema. Sve je to stalo u jedan rokovnik iz koga ja sad idem da mesim krempitu.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca