Највиши ниво провере за просветног радника је екстерна евалуација. Код нас све мора да се зове нападно паметно и са страним призвуком и одувек се питам зашто се нису крстили једноставно и нашки као спољашња провера, или контрола, или како год, само да је јасно свакоме шта то они раде. Кад сам почела да радим постојали су прво просветни саветници, па просветни инспектори, па су прерасли у екстерну евалуацију. Од себе су направили фаму, управе по школама и наставнике насмрт испрепадали, што је вероватно и био циљ од почетка. А то је, вероватно, био и једини циљ, што закључујемо по резултатима првог циклуса ове провере, јер не видим да су школе са одличним оценама, са четворкама, имале неке нарочите користи, осим личне сатисфакције, нити су школе са лошим оценама имале икакве штете. Све је остало по старом.
Е, сада је кренуо други циклус и моја школа је већ претресена, а ја желим да испричам своје искуство. Није оно за мене афирмативно и можда би било боље да ћутим, али можда показује, на врло индикативан начин, како то све функционише. Желим овде да се оградим и трипут да подвучем да ово моје излагање није мотивисано жељом да се правим паметна, нити имам потребу да се правдам. Ја само излажем свој став, своје виђење са јасном свешћу да се оно неће свидети баш свима и да постоји велики број људи који ће мислити супротно. Дакле, не пишем овако зато што сам повређена. На исти начин мислим и радим свих тридесет година колико сам у школи. До сад никада није било проблема. Сада јесте.
Елем, најавила се екстерна и у школи је почео хаос. Вишемесечни. Све се проверава и уподобљава иако радим у школи где се врло води рачуна о свакој врсти евиденције. Не прича се ни о чему другом. Само о екстерној. Иако нам је сам процес познат из претходне посете, нервоза је таква да се може ножем сећи.
Наравно, проверавам све своје папире, додајем шта треба и где треба, али нисам уплашена. Само желим да мој удео у свему буде коректан, пре свега према школи и колегама и да никога, па ни себе, не осрамотим и начиним неко зло колективу где радим. Толико сам им дужна и обавезна. Али нисам уплашена. Размишљам: никада нико није имао примедби на мој рад, ни родитељи, ни колеге, ни стручне службе, ни претходни контролори, сарадња у учионици са децом је одлична, резултати претходних генерација на завршном испиту су добри…Чему паника?! Радићу као и увек, али само једно нећу. Нећу одступити од својих уверења. То дугујем себи и деци којој предајем. Дакле, нећу пред инспекторима правити перформанс од часа, па да ме ђаци гледају као лажова и нећу писати припрему као да сам на испиту из методике. Моја документација о постигнућима ученика ће бити написана на мој начин, онако како је водим деценијама, јер се показала као довољно делотворна у свакој ситуацији, и када треба да направим рекапитулацију, и када треба да одлучим о закључној оцени уз детаљно образложење. Нећу шпартати и попуњавати колоне по шаблону.
Сазнајем да ће инспектор бити на једном од мојих часова и деци саопштавам да не треба да се плаше иако су они већ испрепадани због целе ситуације. Нервоза је прелазна болест. Кажем им да инспекција долази због мене, а не због њих и да ћемо радити као и увек што радимо. Нема панике.
Припремам се за тај дан врло пажљиво. Сортирам документацију да ми буде при руци. Портфолио, педагошка свеска, планови, припреме. Речено нам је да уз припреме за тај дан треба да имамо и десетак припрема за друге часове. Одштампаних. Нећу да штампам, већ пакујем свој рачунар у коме се налази зилион таквих припрема.
Инспектор долази на час у шести разред који је у претходном периоду учио четири нова глаголска облика, а данас их утврђује. Задовољна сам. Граматика није никад клизав терен за наставника. Разред је добар, активан, знају да мисле, вредни су. Инспектору слажем сву документацију у последњу клупу како ми је наложено.
Час тече нормално. Обнављамо старо, утврђујемо ново, деца су запослена, припремила сам прегршт вежби, нешто у штампаној, нешто у дигиталној форми. Видим да нећу реализовати све из написане припреме, али ме то не секира. Увек тако припремам час вежбања. Од вишка глава не боли. Најгоре је када нестане материјала за рад, па се домишљам чиме да се допуним. Уосталом, ово је тек први час утврђивања од предвиђена два. Све што се не уради на овом часу, биће на следећем. Оно што је најбитније, деца су опуштена, до те мере да се један дечак усред часа сетио како је заборавио да закључа врата од стана, па тражи дозволу да изађе са часа. Задовољна сам.
После звона прилазим инспектору и ту почиње пакао. Пита ме шта ја мислим о часу који сам одржала. Кажем да је солидан и он се слаже са мном. Циљ часа је остварен на високом нивоу, комуникација са децом одлична. Али… не ваља припрема за час. Планирала сам више. Образлажем свој поступак, али, критике се нижу даље. Припрема нема све елементе, нема све предвиђене колоне, нема ништа осим исхода и по тезама представљених корака. Не може се припрема написати на пола стране, ваљда знам како су нас на факултету учили. Кажем да сви ти елементи већ постоје у месечним плановима и да нема потребе преписивати нешто што већ постоји, а да су таксативно наведени кораци у припреми мој водич и подсетник шта треба да урадим и како да водим час, који задаци из припремљеног материјала су на реду, која презентација следи и да је сав материјал за ученике уредно прикачен уз припрему, а презентације су у дигиталној форми испред њега. Не вреди. Више ме не слуша.
Како изгледа један од часова ауторке овог текста, погледајте ОВДЕ (прим. ур.).
Наставља са критикама. Не ваља ми ни педагошка свеска. Он ту ништа не разуме. Шта ми значе све те ознаке? Покушавам да објасним, указујем на везу између тих записа, оцена у дневнику и записа о активности ученика, такође забележених у дневнику. Опет неће да ме слуша, прекида ме усред тумачења сугестијом да то не може тако. Моја педагошка свеска мора бити разумљива свакоме. Ја ту схватам да ће свако моје даље тумачење бити само аутогол. Надаље само ћутим и слушам како не знам да радим свој посао, како ми је све на неком другом месту, како треба да се угледам на неке друге и како се увек могао заклети у своје колеге са Филолошког, а ја сам га тако разочарала.
Ћутим и пуштам да ме гази без милости, иако целог века учим и своју сопствену децу и децу којој предајем да бране истину до краја, да је не дају јер је само та истина мера људског достојанства. Срамота ме је од ћутања, од неодбране, а то радим повинујући се вишем интересу јер знам да би расправа коју започнем била страшно лоша за школу у којој радим и све људе са којима хлеб делим. Нема ми помоћи. Инспектор ме задржава на рибању током читавог великог одмора, одбија да погледа друге припреме из рачунара, одбија да види припрему за наредни час када је на реду књижевност, па је и припрема другачија и обимнија, јер је приступ градиву другачији, одбија да погледа детаљну статистику са завршних испита коју водим упоредо са статистиком ученичких постигнућа. Излази из учионице право према директору моје школе и гласно саопштава: разочарала.
Дакле, добила сам двојку. Први пут у животу. Ни у основној нисам добијала двојке. Или јединица или петица. Двојка је понижење. Тако сам се и осећала. Понижено. Зато што је неко поништио све године мог рада за само један школски час. И није ми дозволио да се браним. У његовом свету ми нисмо колеге које раде заједно да би процес у којем учествују био бољи и успешнији. Не. У том свету ја сам извршилац који треба да ради без права на сопствено мишљење и критички став, који треба да уписује и шпарта како је задато и препоручено, без обзира да ли то има смисла или је само пука форма.
На крају, није ми жао. Све сам урадила свесно. Знам ја добро како треба да изгледа једна припрема за час по свим прописима. Само не знам чему све то служи. И даље мислим исто као и пре. Мој час је био добар. Моја деца су била одлична. Припрема је моја. Одбијам да попуњавам колоне. Одбијам да поштујем наметнуту форму јер она не служи ничему смисленом. Нећу никад бити административни радник који ће се слепо држати задатог правца. Ретко ћу одржати исти час. Поставићу циљ. Знам где треба да стигнем, али процес је интерактивна ствар. Ако је рука наставника превише крута, ако је весло увек у његовој руци, деца на том броду нису учесници, већ робови. Не може копипејстована припрема, уподобљена према свим правилима педагошке мисли, бити огледало мог рада. Не може ме страх од инспектора натерати да будем слуга. Ако децу учим да говоре и мисле слободно, да критикују и делују аргументовано, морам и ја то радити. У супротном их лажем. Ако од њих тражим да напишу сопствени рад на писменом, да га не препишу и не уче туђе радове напамет, не могу ни ја преписивати. Ако од њих тражим бескомпромисни став, морам га и ја имати. Морам бранити суштину. Форма је споредна.
Аутор: Биљана Васић, наставник српског језика и књижевности из Шапца