Prosvetni radnik je prosvetni radnik svuda, a ne samo u školi.
Postoji prećutno mišljenje, sa kojim se i lično slažem, da nas profesija obavezuje na to da se i van škole ponašamo prema nekim nepisanim pravilima. Naročito ako živimo u manjim mestima, gde je ogromna verovatnoća da će nas u javnosti sresti učenici, sadašnji i bivši, ili roditelji naših đaka.
U međuvremenu, javnost našeg ponašanja je stigla i na društvene mreže. Mišljenja su podeljena, i uglavnom se polemiše oko javnih fotografija u kupaćim kostimima, s flašom u ruci, psovkama u objavama. Zakon ne reguliše kako ćemo se ponašati na društvenim mrežama. Ustavom su propisane zabrane raznih diskriminacija, i dok se toga držimo, kao i svi ostali građani, pred zakonom smo mirni. Nepisana pravila se u virtuelnom prostoru još uvek stvaraju.
KADA PROSVETNI RADNIK NE POSTAVLJA SAMO FOTOGRAFIJE CVEĆA I KUĆNIH LJUBIMACA
Međutim, pojavio se jedan sasvim specifičan problem. Kolege su počele da na svojim profilima, ili na grupama prosvetnih radnika, objavljuju razne nepravilnosti iz svojih škola. Istina, malo ih je, jer većina i dalje misli da je najmudrije ćutati i gledati svoja posla, ne zamerati se direktorima jer vremena su, zaboga, nesigurna. Oni koji ukazuju na nepravilnosti, realno jesu uzbunjivači. Ova tematika je regulisana Zakonom o zaštiti uzbunjivača, koji se primenjuje od 2015. godine, a između ostalog, predviđa da postoje unutrašnje uzbunjivanje (dostavljanje informacija poslodavcu), spoljašnje uzbunjivanje (otkrivanje informacija ovlašćenom organu) i uzbunjivanje javnosti (putem medija, interneta, na javnim skupovima i sl). Za ovo treće se još kaže da se javnost može uzbuniti, bez prethodnog obaveštavanja poslodavca ili ovlašćenog organa, u slučaju neposredne opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, od nastanka štete velikih razmera, odnosno ako postoji neposredna opasnost od uništenja dokaza.
I tu nastaje problem.
Zakon ne prepoznaje mogućnost da poslodavca, u ovom slučaju direktora škole, najčešće ne zanima to što ste ukazali na nepravilnosti, naročito ako je i sam u njima učestvovao. Dalje, ne prepoznaje mogućnost da “ovlašćeni organi”, u ovom slučaju prosvetna inspekcija, školska uprava ili Ministarstvo prosvete, takođe često nisu zainteresovani za ono što im se prijavi kao nepravilnost u radu škole, iz vrlo “ljudskih” razloga – svi su uvezani, poznaju se, čine jedni drugima ili su iz iste partije.
Prosvetnom radniku onda ostaje samo uzbunjivanje javnosti, gde spada i objavljivanje na društvenim mrežama, međutim ne uklapa se u slučajeve definisane zakonom, jer se nepravilnosti najčešće ne odnose na neposrednu opasnost po život, zdravlje i bezbednost.
Koje su to najčešće nepravilnosti?
Najčešće se piše o nepotizmu, mobingu (koji se jako teško dokazuje), diskriminaciji na osnovu sindikalne i političke opredeljenosti, skandalima sa ekskurzija, pritiscima oko ocenjivanja, nepravilnostima u procedurama, ucenjivanju kolega koji su primljeni na određeno vreme (besmislena uredba o zabrani zapošljavanja sjajno ide na ruku bahatim direktorima), čuvanju radnih mesta za ovoga i onoga… Tu je i nezainteresovanost direktora koji se uopšte ne bave školom, već u nju svrate na par sati kad im odgovara, nepostojanje raznih pravilnika koje su škole u obavezi da imaju, učešće direktora u diskusiji na sednicama na kojima se biraju predstavnici zaposlenih u školskim odborima (što zakon zabranjuje, a ima i direktora koji lično predlažu članove)… Zatim, skoro svaka škola ima nastavnike koji uopšte ne poznaju zakone i pravilnike po kojima rade, i ne rade u skladu sa njima, ali na to nadležni ne obraćaju pažnju iz raznih razloga. Istini za volju, ima i direktora koji ne čitaju redovno zakone i pravilnike, ili pitaju sekretare škola da im iznesu digest verziju. Postoje škole u kojima se slučajevi vršnjačkog nasilja zataškavaju, što zbog “imidža škole” (ima li glupljeg razloga!), što zbog dece lokalnih moćnika. U nekim školama ima finansijskih malverzacija, negde računovodstvo ne dostavlja zaposlenima platne listiće (što je takođe zakonska obaveza), ima škola bez osnovnog potrošnog materijala neophodnog za nastavni proces, i tako dalje, i tako dalje…
GDE ĆE ŠUT S ROGATIMA, ILI – GDE ĆEŠ NA STENU BEZ OPREME
Nakon što oni retki pokušaju da u svojim kolektivima ukažu na nepravilnosti, i nakon što to ostane bez ikakve reakcije, još ređi se usude da o tome javno progovore. Skoro da nema nastavnika koji zbog toga nije trpeo posledice. Najblaža je da direktor krene da svuda gde stigne omalovažava takvog nastavnika, govoreći da s njim stvarno nešto nije u redu, zatim ide upadljivo ignorisanje svih uspeha takvog nastavnika, pa šikaniranje na sednicama u školi, uskraćivanje sredstava za neke aktivnosti, delegiranje najnezahvalnijih zadataka u školi, pa sve do prebacivanja na druga radna mesta (kao što su isturena odeljenja). Najekstremnija mera bi bila otkaz, ali bi direktor oko toga morao baš ozbiljno da se potrudi ukoliko je nastavnik u stalnom radnom odnosu. Oni koji su primljeni na određeno vreme, ionako se ne bune, ćute, pristaju na sve, neretko se i druže se sa direktorima, udeljuju im komplimente i održavaju ih u uverenju da su zaista najbolji direktori koje je svet video, nadajući se produžetku ugovora.
Ovim merama osvete prethodi uhođenje, pretnje i ucene.
Uvek ima bednih poltrončića koji će za svoje voljene direktore špijunirati kolege na društvenim mrežama, praviti skrinšotove, slati permalinkove. Zauzvrat će dobijati rešenja za aktivnosti koje se uredno plaćaju, najbolja odeljenja, priliku da zaposle nekog svog ili tapšanje po ramenu u partiji. Ne zna se šta je odvratnije i ljigavije. Nije ni preterano inteligentno ponašanje, jer će se skoro svaki direktor jednom vratiti u nastavu, a poltrončići će biti obeleženi do kraja radnog veka. O etici i kolegijalnosti da i ne govorim.
Zanimljivo je to da u takvim situacijama školski sndikalac najčešće ostaje po strani. Ima čak i slučajeva da pomažu direktorima u sprovođenju raznih nepravilnosti, i to ne samo neprimećivanjem onoga što se u školi događa. Čini se da je nastavnik koji neće da ćuti o problemima, prepušten sam sebi.
DA SE VRATIMO NA POČETAK
Prosvetni radnik bi trebalo da bude prosvetni radnik uvek i svuda. Trebalo bi da bude osoba jakog ličnog autoriteta, pravična, visoko etična, osoba kojoj je stalo do toga da škola u kojoj radi funkcioniše na najbolji mogući način, jer je jedino to u interesu đaka. Da je sreće, stidela bi se sama sebe zbog toga što ćuti, žmuri, klima glavom, a u potaji u četiri oka ili telefonom iskazuje slaganje sa onima koji ne ćute. Svakom kolektivu bi bilo dovoljno da postoji svega nekoliko osoba koja se glasno bore protiv nepravilnosti – ne više od pet-šest, a možda bi i dve-tri bile dovoljne. I to ne bi bila stvar čuvenog “neću da se zameram”. To bi bila stvar tipa “hoću da se zna red u školi u kojoj radim”.
Iz nekog razloga, sve se i dalje svodi na usamljenog pojedinca, “čudaka”, “redovnog bundžiju”, da ne kažem “ma pusti budalu”. E, dok tako razmišljamo, i ne treba da nam bude bolje. Ali ne zaboravi – ako jednoga dana direktorova samovolja baš tebe potkači, prvo će taj “ma pusti budalu” ustati za tebe. A možda će biti i jedini!
Autor: Ljubinka Boba Nedić
Izvor: Klotfrket