КО СМЕ ДА СЕ РАЗБОЛИ?
Кажу, радити у просвети је лако, летњи и зимски распуст, кратко радно време…
Међутим, свако ко ради у просвети, зна колико су тешко изводљиве неке обичне ствари. Одлазак до лекара, на пример.
Уколико морате до лекара, долазите у ситуацију који би Ефраим Кишон најбоље описао. Но, покушаћу ја:
Ако радите пре подне, а ваш изабрани лекар поподне, онда сте у ситуацији као и сви остали грађани – чекате до бесвести, па, кад стигнете на ред… Али, ако радите поподне, а ваш изабрани лекар пре подне, већ је велико питање да ли ћете стићи на ред пре почетка наставе. Значи, већ је проблем. Не смем ни да помислим како је онима који путују у друго место на посао, они имају мало времена за чекање у препуној чекаоници, и углавном не стигну на ред.
Просветни радник не може да узме два слободна сата ,,излаза”. А ако добије слободан дан, уноси хаос у школу. Тада у зборници настаје општа збрка – ко улази у одељење, ко мења колегу, кога зову да одмах стигне у школу, иако има празан час… Мислим да је у Мрављем граду лакше снаћи се у таквој ситуацији.
Како изгледа заказивање прегледа код специјалисте?
Морате да темпирате да се разболите кад сте у поподневној смени. Онда имате времена да одете на шалтер за заказивање прегледа. Тамо, наравно, кажу да места за одређени преглед има већ за три месеца. ,,Да ли Вам одговара 13. 12. ?” – пита љубзна сестрица. ,,Чекајте, молим Вас, да израчунам… Ух, тада радим пре подне, не може..” ,,Онда, 18. 9. 2015.?” ,,Не знам кад радим тада…” ,,Госпођо, то нам је једини слободан термин!” ,,Добро, пишите тад. Гледаћу да се те недеље удам, да родим дете и преселим се, па ћу узети недељу дана слободно!”
Савети просветним радницима – никад се немојте разболети! Затим, имајте у фрижидеру неколико литара своје крви, па кад је потребно, нека неко ко не ради у просвети узме слободно пре подне и нека однесе материјал на анализу.
Јер, не заборавите, док трају наши распусти, лекари су на годишњи одморима, или су Божићи, или Ускрси, или неки други празници.
Можда бисмо могли да покренемо иницијативу да у сваком граду постоји бар једна амбулата специјално за просветне раднике. То би увелико олакшало ситуацију у многим школама, а вероватно би и здравствени радници имали мање перипетија са нама.
Ивана Бошњак Бошњак
www.fbg.org.rs