Nekad se mislilo da mališani koji su jedino dete u porodici odrastaju u samožive, sebične i slabije socijalno prilagođeni osobe zbog roditelja koji su previše popustljivi. Danas stručnjaci ne misle tako i poručuju roditeljima da je najteže odgajati samo jedno dete.
Jedinci često izmišljaju prijatelje i posebne svetove
– Biti jedino dete u porodici ima i svojih prednosti i nedostataka – objašnjava Marjan Tošić, psiholog, psihološki savetnik i potpredsednik Udruženja psiholoških savetnika Srbije.
– Prednost je što se roditelji detetom bave s nepodeljenom pažnjom, pa mališan ne mora da se bori za svoje vreme i mesto u porodici – dodaje on.
Tako mališan odrasta sa osećanjem samouverenosti i nezamenljivosti.
Nedostaci
Ali nedostatak je što dete odrasta bez brata ili sestre, dakle bez jednog sebi vrlo bliskog bića sa kojim bi trebalo da nauči od malena o intimnosti, saradnji, konkurenciji, borbi, mirenju da bi steklo dragocena rana iskustva o prirodi komunikacije sa drugima i o ljudskoj prirodi.
Najgora stvar koju roditelji jedinaca mogu da urade jeste da žele potpuno da kontrolišu i zaštite dete. Takav stav mališani prepoznaju, pa bolećivost mame i tate koriste na razne načine. Prirodno je dete pokuša linijom manjeg otpora da reši problem i da pozove mamu i tatu da mu sve završe, ali treba da se oduprete toj zamci.
Vrtić je rešenje
Vi treba da budete tu da pomognete, ali morate da odgajite samostalno, zdravo dete. Takav mališan će lako naći prijatelje koje će mu na pravi način nadoknaditi nedostatak brata ili sestre. Ako pak zaključite da vam je dete razmaženo (mada je pitanje šta ko pod tim podrazumeva), to znači da negde grešite. Posavetujte se sa stručnim licem jer ćete teško sami ispraviti ono u čemu grešite. Da ste znali da određeni pristup nije dobar, ne biste ga ni imali. U principu, detetu je potrebno puno ljubavi i pažnje uz jasne granice i pravila u ponašanju svih u kući.
Dalje, dobro je da dete date u vrtić čim napuni tri godine, pod uslovom da se s njim obavi dobra priprema i to uključivanje izvede postepeno. Grupa dece ne bi smela da bude prevelika kako bi se, uz pomoć vaspitača, uspostavili dobri i kvalitetni međusobni odnosi među decom. Takvo iskustvo iz vrtića će sigurno veoma pomoći detetu u procesu socijalizacije. Ako i pod takvim uslovima dete i dalje ima problema sa socijalizacijom, potrebno je obratiti se za stručnu pomoć.
Jedinci često izmišljaju prijatelje i posebne svetove
– Biti jedino dete u porodici ima i svojih prednosti i nedostataka – objašnjava Marjan Tošić, psiholog, psihološki savetnik i potpredsednik Udruženja psiholoških savetnika Srbije.
– Prednost je što se roditelji detetom bave s nepodeljenom pažnjom, pa mališan ne mora da se bori za svoje vreme i mesto u porodici – dodaje on.
Tako mališan odrasta sa osećanjem samouverenosti i nezamenljivosti.
Nedostaci
Ali nedostatak je što dete odrasta bez brata ili sestre, dakle bez jednog sebi vrlo bliskog bića sa kojim bi trebalo da nauči od malena o intimnosti, saradnji, konkurenciji, borbi, mirenju da bi steklo dragocena rana iskustva o prirodi komunikacije sa drugima i o ljudskoj prirodi.
Najgora stvar koju roditelji jedinaca mogu da urade jeste da žele potpuno da kontrolišu i zaštite dete. Takav stav mališani prepoznaju, pa bolećivost mame i tate koriste na razne načine. Prirodno je dete pokuša linijom manjeg otpora da reši problem i da pozove mamu i tatu da mu sve završe, ali treba da se oduprete toj zamci.
Vrtić je rešenje
Vi treba da budete tu da pomognete, ali morate da odgajite samostalno, zdravo dete. Takav mališan će lako naći prijatelje koje će mu na pravi način nadoknaditi nedostatak brata ili sestre. Ako pak zaključite da vam je dete razmaženo (mada je pitanje šta ko pod tim podrazumeva), to znači da negde grešite. Posavetujte se sa stručnim licem jer ćete teško sami ispraviti ono u čemu grešite. Da ste znali da određeni pristup nije dobar, ne biste ga ni imali. U principu, detetu je potrebno puno ljubavi i pažnje uz jasne granice i pravila u ponašanju svih u kući.
Dalje, dobro je da dete date u vrtić čim napuni tri godine, pod uslovom da se s njim obavi dobra priprema i to uključivanje izvede postepeno. Grupa dece ne bi smela da bude prevelika kako bi se, uz pomoć vaspitača, uspostavili dobri i kvalitetni međusobni odnosi među decom. Takvo iskustvo iz vrtića će sigurno veoma pomoći detetu u procesu socijalizacije. Ako i pod takvim uslovima dete i dalje ima problema sa socijalizacijom, potrebno je obratiti se za stručnu pomoć.
Izmišljeni svetovi
Ako primetite da i pored toga dete pravi svoje izmišljene svetove, nema razloga za brigu – sva deca to rade. Pa ipak udaljavati se od realnosti i stalno živeti u tim svetovima je ozbiljan simptom koji traži ozbiljan terapijski rad. Kroz terapiju igrom dobar terapeut može otkriti uzroke detetovog otuđivanja od druge dece i pomoći mu da svoje unutrašnje konflikte prevaziđe ili bar osvesti i ublaži.
Sebičnost
Što se sebičnosti tiče, ono dete koje ne želi da deli ima neki svoj unutrašnji razlog za to. Ovo je blaži psihološki problem u odnosu na nezainteresovanost za drugu decu, ali je potrebno raditi na njemu. Često puta je to razvojni problem jer se pojavljuje kod mnoge dece i obično se spontano gubi. Ukoliko se to ne desi, indikovan je terapijski rad ukoliko roditelji sami ne otkriju o čemu se radi.
– Ono što, po mom mišljenju, nije dobro to je da roditelji silom teraju dete da deli onda kada ono to ne želi. To samo više može da iskomplikuje problem nego da ga razreši – objašnjava psiholog Tošić.
Problem sebičnosti nije bitno drugačiji od problema osećaja više vrednosti ili potrebe da dete stalno bude glavno. Ovo su sve načini, to jest psihološki manevri da dete sebe zaštiti od nekih bolnih osećanja. Najbrži način da zaustavi osećaj gubitka i niže vrednosti jeste da nikome ništa ne daje i da se postavlja superiorno u odnosu na druge. Ponekad dete oseća da je glavno zato što je taj model ponašanja videlo u porodici ili ga neko psihološki nagrađuje za takvo ponašanje. Neće svi roditelji sebi postaviti cilj da stvore tolerantno dete spremno na saradnju. Naprotiv, mnogi roditelji namerno ohrabruju takmičarski duh, rivalstvo, borbu, sebičnost i probojnost kod svoje dece, verujući da ono i treba da se oseća superiorno.
– Vaspitavanje jedinca, po mom mišljenu, nije bitno drugačije od vaspitavanja dece koja nisu jedinci – ocenjuje Tošić.
– Dete je dete, najvažnije mu je da se njegove potrebe zadovolje. Jedino na šta bi roditelji jedinca trebalo da obrate pažnju je da mu pomognu da izađe iz pozicije u centru pažnje i nauči da se približi svojim vršnjacima, stekne vrlo bliske prijatelje i nauči da sarađuje sa njima i deli kako ne bi ostalo u samo u svom malom kraljevstvu – savetuje on.
Jedinci su maštoviti
I na kraju, za utehu onim roditeljima koji i dalje žale što nemaju više dece – naučnici su dokazali da su jedinci veoma maštoviti i kreativni, što se pripisuje činjenici da dosta vremena provode sami. Razvijaju svoje unutrašnje svetovi i likove koji predstavljaju divnu podlogu za razvoj kreativne ličnosti. Kad maštovito dete provodi dovoljno vremena u društvu vršnjaka i kad je dobro socijalno prilagođeno (tačnije kad svet mašte nije kompenzacija za usamljenost), lako može da izraste u samosvesnu osobu koja nema potrebu da radi sve što i ostala deca u društvu.
Što se sebičnosti tiče, ono dete koje ne želi da deli ima neki svoj unutrašnji razlog za to. Ovo je blaži psihološki problem u odnosu na nezainteresovanost za drugu decu, ali je potrebno raditi na njemu. Često puta je to razvojni problem jer se pojavljuje kod mnoge dece i obično se spontano gubi. Ukoliko se to ne desi, indikovan je terapijski rad ukoliko roditelji sami ne otkriju o čemu se radi.
– Ono što, po mom mišljenju, nije dobro to je da roditelji silom teraju dete da deli onda kada ono to ne želi. To samo više može da iskomplikuje problem nego da ga razreši – objašnjava psiholog Tošić.
Problem sebičnosti nije bitno drugačiji od problema osećaja više vrednosti ili potrebe da dete stalno bude glavno. Ovo su sve načini, to jest psihološki manevri da dete sebe zaštiti od nekih bolnih osećanja. Najbrži način da zaustavi osećaj gubitka i niže vrednosti jeste da nikome ništa ne daje i da se postavlja superiorno u odnosu na druge. Ponekad dete oseća da je glavno zato što je taj model ponašanja videlo u porodici ili ga neko psihološki nagrađuje za takvo ponašanje. Neće svi roditelji sebi postaviti cilj da stvore tolerantno dete spremno na saradnju. Naprotiv, mnogi roditelji namerno ohrabruju takmičarski duh, rivalstvo, borbu, sebičnost i probojnost kod svoje dece, verujući da ono i treba da se oseća superiorno.
– Vaspitavanje jedinca, po mom mišljenu, nije bitno drugačije od vaspitavanja dece koja nisu jedinci – ocenjuje Tošić.
– Dete je dete, najvažnije mu je da se njegove potrebe zadovolje. Jedino na šta bi roditelji jedinca trebalo da obrate pažnju je da mu pomognu da izađe iz pozicije u centru pažnje i nauči da se približi svojim vršnjacima, stekne vrlo bliske prijatelje i nauči da sarađuje sa njima i deli kako ne bi ostalo u samo u svom malom kraljevstvu – savetuje on.
Jedinci su maštoviti
I na kraju, za utehu onim roditeljima koji i dalje žale što nemaju više dece – naučnici su dokazali da su jedinci veoma maštoviti i kreativni, što se pripisuje činjenici da dosta vremena provode sami. Razvijaju svoje unutrašnje svetovi i likove koji predstavljaju divnu podlogu za razvoj kreativne ličnosti. Kad maštovito dete provodi dovoljno vremena u društvu vršnjaka i kad je dobro socijalno prilagođeno (tačnije kad svet mašte nije kompenzacija za usamljenost), lako može da izraste u samosvesnu osobu koja nema potrebu da radi sve što i ostala deca u društvu.
Biljana Tasić
Izvor: Blic