Kada se dete rodi, očekujemo da će majka adekvatno brinuti o svojoj bebi, u skladu sa roditeljskim kapacitetom koji u tom momentu počinje da se razvija.
Kada se dete rodi, rađa se i roditelj. Međutim, da li je to baš uvek tako? Da li sve majke postaju barem relativno dobre majke?
Pojam majke je nešto za šta se vezuje toplina, briga, požrtvovanost, odricanje, bezuslovna ljubav. U našem društvu, skoro pa univerzalno znak za nešto lepo i dobro. Nešto poput mita. Istina je, veliki broj majki je dobar ili bar dovoljno dobar. Znate, kada uzmete u obzir da žena nije samo majka nego i ljudsko biće koje je ponekad vedro i raspoloženo, a ponekad umorno, tužno, nervozno i u borbi s ličnim brigama, onda je jasno da se savršena majka ne može biti svakoga dana. Zato je dovoljno da budete barem dovoljno dobra majka.
Odbacite grižu savesti ako ste neki dan viknule na decu usled premora, ukoliko niste baš na najadekvatniji način odgovorili na baš svaku dečju potrebu jer ste bili tužni.
Odbacite grižnju savesti ukoliko juče niste odveli dete u park jer niste imali snage. Setite se da veći deo vremena ipak jeste posvećene detetu i tu grižu savesti i krivicu ostavite za onda kada ste stvarno krive.
A kada smo to krive?
Onda kada drugima činimo veliko zlo, kada nedužne povređujemo, kada činimo krivična dela pa nas sudovi za to pravično osude. Dakle, niste krive ako u svakom momentu niste savršena majka. Većina nas smo „samo“ dovoljno dobre majke.
Međutim, postoje veoma okrutne majke. One za koje potrebe deteta predstavljaju nešto uznemiravajuće, nešto što ih ometa. Majke koje nedovoljno vole svoju decu ili ih uopšte i ne vole. Postoje majke s kojima je odrastati pravi pakao. To su majke koje pate od narcisoidnog poremećaja ličnosti (ili od nekih drugih poremećaja ličnosti ili ponašanja kojima se danas neću baviti). Da apsurd bude veći, one se ne osećaju krivima za tako nešto. Da, dobro ste pročitali. Ne osećaju se krivima ni najmanje. Narcis nikada ili retko oseća krivicu. Tako je i narcisoidna majka ne oseća ili oseća jako retko za sve ono loše što čini svom detetu kroz odrastanje.
Imala sam mnogo klijenata koji su dolazili kao već odrasli ljudi, a odrastali su sa narcisoidnim majkama. Ono što su u sebi nosili je uglavnom jedan veliki osećaj nedovoljnosti, nesposobnosti, krivice. Osećaj da nisu za ništa dovoljno dobri. Osećaj da su krivi što su uopšte rođeni. To svakako nije bilo istina, ali za njih je to bila jedina istina jer je to bilo od malih nogu usađivano u njihovu sliku o sebi. Naravno da, kada vam majka od malena govori ili ponašanjem pokazuje da ste joj teret, da ste glupi, nesposobni… spisak je dug, nema vam druge nego da od bogolikog roditelja (kako ih mala deca doživljavaju), prihvatate ove činjenice o sebi. Tek u adolescenciji postajete sposobni da preispitujete ova shvatanja o sebi i najčešće ljudi nakon ovakvog odrastanja nisu uvek u stanju da odgovore sebi na pitanje: „Da li ja ipak vredim ili je mama bila u pravu?“ Ostaju zbunjeni u toj nedoumici “valjam li ili ne “ i u odraslom dobu. U psihoterapijskom procesu s njima uglavnom radim na tome da uvide svoje dobre osobine, da zavole sebe ponovo, da shvate da oni nisu loši ljudi nego je majčino roditeljstvo bilo loše. Izgrađujemo korak po korak, nikad dovoljno izgrađeno samopoštovanje i samopouzdanje.
Daću samo jedan primer odrastanja sa majkom narcisom.
S. B. je dala pristanak da objavim njenu priču.
„Sećam se svog detinjstva jasnije od neke četvrte godine. Znam da je mama bila nervozna u većini slučajeva kada bih joj nešto tražila. Na primer, kada bih je pitala kada će mi kupiti one lepe, crvene jabuke odgovorila bi mi sa: ‘Nikad, a možda ni tad.’ Znate, ja sam je volela, ali sam primećivala da su joj moje potrebe napor. Da sam joj ja napor jer pretežno želi da se bavi sobom. Kada bi morala da radi sa mnom domaće zadatke, osetila sam koliko je besna što mora da mi pomaže da učim da čitam i pišem. Ukoliko bih je dozivala kada imam temperaturu ona bi mi govorila da sam folirant. Nisam se folirala nego je njoj bilo teško što mora da me neguje ili vodi po lekarima. Pred gostima, često bi me kao malu udarila preko usta ako govorim jer sam ometala njeno druženje sa tim gostima. To se dešavalo i kada ručamo s gostima pa sam razvila, kako vi, Ivana, kažete, fobiju od jedenja pred drugima i strah od javnog nastupa.
Uglavnom, od malena sam osetila da nešto nije u redu, da ja treba da smanjim ili ugušim svoje potrebe za negom i brigom, ali ja sam mislila da tako treba i da su mame takve. Osetila sam se krivom jer imam potrebe i što uopšte postojim. Onda, kako sam ulazila u pubertet jako me je kontrolisala. Prisluškivala je moje razgovore s prijateljicama ispred vrata moje sobe iako nikad nisam dala povoda za to. Mrzela je svaku moju prijateljicu, a ja sam se trudila da steknem društvo.
Ukoliko bih i pozvala drugarice u kuću ona bi im govorila jako ružne reči tako da su odustajale od toga da uopšte dolaze kod mene. Niko nije smeo da dolazi osim njenih prijatelja. Dakle, izolovala me je od drugih, a ja ni tad toga nisam bila svesna.
Ogovarala me je po komšiluku, a sebe je uvek u javnosti predstavljala kao predivnu mamu. Recimo, u školi ili pred familijom, pred njenim i očevim prijateljima. Zbog toga, kada bih pokušala nekom od rodbine i da se požalim oni mi nisu verovali jer je mama imala tu fasadu za spoljni svet. Fasadu brižne majke. Ukoliko bi mi neko i poverovao, ne bi smeo ništa da uradi jer ipak ona je majka i to se poštuje.
Redovno bi mi govorila da nisam za ništa, da sam ružna, nesposobna, teška i loša. Kada sam počela da imam momke, negde oko sedamnaeste govorila bi mi da sam kurva. Kurvom me je nazivala i kada izađem u studentskim danima pa dođem kasno. A bila sam jedan od najboljih studenata. Čak sam i radila povremeno za vreme fakulteta, završila sam ga na vreme, zaposlila se i upisala magistraturu.
Zbog nje, dva puta sam pokušala suicid. Prvi put jer me je danima ignorisala, a ako bih je nešto pitala vređala bi me konstantno na najgori način. U stvari ona je tad imala probleme u braku s tatom i smetalo joj je opet moje prisustvo, moje bilo koje pitanje jer je ona imala svoje potrebe i probleme koji su se vrednovali, a moje potrebe su morale da budu ućutkane.
Nije ona reagovala ni kad sam popila tu šaku tableta za smirenje, ne bih li ubila tu bol u sebi. Bol je mogla da umre samo ukoliko nestanem i ja. Tako sam ja to osećala. Vi, Ivana, kažete da sam podsvesno želela i da joj udovoljim. Da nestanem da joj ne bih smetala
Tad kada sam popila te tablete nju je bilo strah da prijavi to nekome. Sećam se kroz maglu toga jer sam bila opijena. Sad razumem da ako bi to prijavila onda bih ja nekome ispričala zašto sam to uradila i ona bi bila u problemu. Njene potrebe i ugled su čak i tada bili važniji od mog života. Zatvorila je vrata sobe, donosila mi vodu povremeno pa ako preživim, preživela sam.
Danas, na vašem psihoterapijskom kauču, razumem da je dobro što sam preživela i da ja vredim. Moj život vredi. Ja sam dobra osoba. Ona je danas stara. Ima 70 godina. Ništa se nije promenilo. Još uvek je sebična, egocentrična, nema empatije i brine samo o sebi. Čak što je starija sve je više ljuta, više vređa i misli samo o tome kako da što duže živi. Nikad, za mojih 43 godine nije pokazala trunku kajanja niti uvida u svoje ponašanje. Razumem, nisam ni ja sjajna, ali nisam ni najgora osoba na svetu. Ne pomaže mi oko moje dece. Ni prema njima ne pokazuje saosećanje nego ih kritikuje i grdi. Ja od nje više ništa ni ne očekujem. Naučili ste me, Ivana, da ne treba da očekujem od nje baš ništa jer skoro ništa od ljudskosti nije u stanju ni da daje. Od kada ne očekujem, osećam se lakše.“
Narcisoidne majke se sa starošću ne menjaju, najčešće zbog toga što ne smatraju da imaju bilo kakav problem u svom roditeljstvu. Postaju s godinama još gore prema svojoj deci jer u umu narcisa, drugi su loši, a oni dobri i tačka. Drugačija postavka u umu narcisa ne postoji.
Iz priče ove divne žene videli smo nekoliko bitnih stavki u ponašanju narcisoidne majke:
- Ne prepoznaju dovoljno dobro dečje potrebe za: bliskošću, negom, pažnjom, podrškom. Kada i prepoznaju da dete nešto treba, to doživljavaju kao obavezu koja preti njihovim potrebama. Zbog toga su im sopstvena deca često teret, a majka narcis često nervozna i ljuta na dete jer nije spremna da odgovara na dečje potrebe. Potrebe narcisa su uvek važnije od tuđih potreba, pa i od potreba deteta.
- Kritikuju svoju decu jer u njihovim očima niko nije dovoljno dobar osim njih samih. To važi za sve osobe u spoljnom svetu pa tako i za rođeno dete.
- Nemaju dovoljno empatije niti saosećanja za nikoga, pa tako ni za svoju decu.
- Kontrolišu ponašanje svoje dece jer su deca za narcisoidnu mamu poput nekih objekata koji su, ništa drugo, nego produžetak njih samih.
- U spoljnom svetu, pred familijom, rodbinom i prijateljima, majka narcis brižno održava fasadu idealnog roditelja. Taman posla da majka narcis dozvoli da neko pomisli da je ona loš roditelj. Zapravo ni ona sama to najčešće ne misli za sebe, nego veruje da dete nije dovoljno dobro.
- Majka narcis ne prihvata krivicu niti se ikad izvinjava svojoj deci za bol koju im je nanela. Ona zapravo i ne smatra da je bilo kome nanela bol.
Ukoliko ste i vi odraslo dete narcisoidne majke, znajte da niste bili loše dete nego je ona bila jako loš roditelj. Nisu sve majke dobre, to je velika zabluda. Volela bih da se o ovome više priča, ali kao da ljudi ne smeju da dotaknu taj pojam majke u negativnom kontekstu. Zbog toga ja ću o tome pričati kada god imam vremena. U vezi s ovim problemom možete mi se uvek obratiti za pomoć. Volite i cenite sebe i pored svega što ste preživeli sa svojim majkama narcisima.
Autor: Ivana Sinđić, psihoterapeut