„Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Јер насиље нема пол. Има га у хиљаду верзија“

Foto: Canva

Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни.

Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце?

Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота.

Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста

Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент.

Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни.

Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља.

А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол.

Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације.

У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће.

Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности.

Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне.

Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам.

Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви.

Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права.

Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности.

Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца